Poor Things je kombinacija žanrova koju je režirao Jorgos Lantimos (Dogtooth, The Lobster, The Killing of a Sacred Deer, The Favourite), a napisao Toni Meknamara. Scenario je zasnovan na istoimenom romanu Alasdera Greja iz 1992. godine i prati Belu Bakster, mladu ženu u viktorijanskom Londonu koja oživljava transplantacijom mozga i kreće u odiseju samootkrivanja. Film je premijerno prikazan na filmskom festivalu u Veneciji prvog septembra prošle godine gde je osvojio Zlatnog lava. Na narednoj dodeli Oskara je nominovan u čak jedanaest kategorija uključujući i best picture.
Najkraće rečeno Poor Things je jedna maštovita bajka o izazovima i radostima života koja je puna izopačenih čuda i poniranja u holistički pogled na čovečanstvo. Kao što se i očekuje od Lantimosa ovo je mračan i uvrnut pogled na svet i ljude koji uključuje ludog naučnika, izopačene eksperimente i dobru količinu seksa u skoro svakoj zamislivoj pozi. Međutim, unutar ovog materijala postoji snažno kucanje srca, kao i potpuno aktivan um koji ima i fantastičan i jedinstven lik u svojoj srži.
Zove se Bela Bakster (Ema Stoun) i ona je rezultat eksperimenta koji prkosi smrti. Reč je o postupku transplantacije mozga bebe u nedavno preminulo odraslo telo i obuhvata čitav niz fizičkog, psihološkog, intelektualnog i emocionalnog razvoja u relativno kratkom vremenskom periodu. Bela u svojim ranim trenucima pljuje hranu koja joj se ne sviđa i posrće na nogama kao dete. Do kraja svog putovanja postaje čvrsta i uspravna u svom držanju, dublje razume sebe i ima filozofski pogled na svet o tome ko su ljudi i šta treba da budu da bi živeli ispunjen život.
Reč je o nesumnjivo smeloj predstavi koja se stalno razvija, sa glumicom koja svaki korak transformacije lika čini razumljivim, bogato promišljenim i inherentno smešnim. Dobijamo osećaj da Ema Stoun zna da nikada ranije nije naišla na lik takve vitalnosti i mogućnosti i verovatno nikada više neće naći takvog kao što je Bela u svojoj karijeri. Stoun prihvata priliku da u potpunosti igra nekog tako jedinstvenog kao što je ovaj lik, a ta posvećenost pomaže da se ova šaljiva figura i ova relativno smešna premisa osećaju što je moguće realnije.
Ovde imamo priču koja je prilično fundamentalna u smislu zapleta i samootkrivanja centralne figure, ali to ne umanjuje napore scenariste i reditelja. Meknamara koristi tu osnovnu strukturu kao odskočnu dasku za mnoštvo ideja o odrastanju, toku i fiksiranju koraka individualnog razvoja i o tome kako se svako od nas odnosi jedan prema drugima – unutar dinamike različitih odnosa, između muškaraca i žena, kao i društva koje stvara hijerarhije, postavlja barijere među raznim kastama i kategorizacijama ljudi i izriče osudu svakoga ko se čak usuđuje da dovede u pitanje status kvo.
Svet u filmu je naš sopstveni u svakom pogledu, osim što postoji kao njegova zabavna, stimpank varijacija. Lantimos je filmski stvaralac koji deluje suštinski privučen materijalom koji prenosi tako iskrivljen, ali prepoznatljiv odraz ljudi i sveta i pronašao je savršen spoj za svoje komične, satirične i tonalne preokupacije ovim filmom. Koristi pametne i živopisne načine da nam prikaže vanvremenski i maštovit izgled ovog sveta, ali nikada toliko da zaseni emocionalno i intelektualno jezgro priče.
To pripada Beli, koja je bila očajna trudnica u prethodnom životu tela u kome sada živi njen novi mozak. Telo je otkrio dr Godvin Bakster (Vilem Defo), traumatično ranjen i zbunjeno saosećajan naučnik sa fizičkim i psihičkim ožiljcima koji je pronašao leš nakon što je ova žena skočila u smrt sa londonskog mosta. U dugoj crno-beloj sekvenci koja nas vraća na filmove o čudovištima iz 1930-ih gledamo kako doktor reanimira leš koji sada ima mozak bebe u svojoj glavi, pokušavajući da nauči svoju kreaciju osnove života i unajmljuje studenta medicine Maksa (Rami Jusef) da posmatra i evidentira Belin napredak.
Bela ubrzo otkriva čari seksa i odlučuje da pobegne sa advokatom i ženskarošem Dankanom (naglašeno komičan Mark Rafalo kao ovaploćenje najgore muške dominantne nesigurnosti) kome se dopada ideja da ima kontrolu nad njom. Prelazak filma sa crno-belih na živopisne boje predstavlja prilično jasan znak koliko je seks važan za šemu priče. U ostatku putovanja Bela putuje širom Evrope, otkriva Dankanovu pravu prirodu i upoznaje čitav niz drugih mentora i saputnika na putu ka samootkriću i prosvetljenju. Sve ovo je prilično jednostavno, ali detalji poput umetničkog procvata sveta i preciznog prikaza toga kako i zašto Bela prolazi kroz te razne promene su ono što uzdiže tu priču, ove likove i te višestruke tematske brige.
Poor Things je maštovita i bizarna odiseja samootkrivanja ispunjena živopisnim steampank dizajnom – empatični film o ljudskom stanju i uticaju ljudske prirode na društvo.
moja konačna ocena: 8/10
