Sedmog marta 1994. godine predsednik SAD Bil Klinton je odobrio tzv. three-strikes law, po kome je treći krivični prekršaj bivao drastično kažnjavan. Svrha ovog zakona je bilo povećanje zatvorskih kazni za prestupnike recidiviste, pa su ljudi osuđivani na doživotne kazne zatvora zbog prekršaja kao što je posedovanje marihuane. Ovaj zakon je izazavao dosta kontroverzi, naročito jer su ljudi zatvarani zbog nekih zakona koji danas više nisu na snazi.
Glavnog junaka ovog filma Rasela Milingsa (Ethan Hawke) je zadesila takva sudbina, a o njemu saznajemo nekoliko stvari na osnovu nekoliko isečaka na početku filma. Dok je bio u srednjoj školi u Vajomingu, organizovao je projekat čišćenja otpada sa autoputa. Ono što je najbitnije, drugi naslov nam saopštava da je uhapšen i osuđen na 25 godina zatvora zbog posedovanja unce marihuane u Kaliforniji.
Adopt a Highway počinje Raselovim uslovnim puštanjem na slobodu, 21 godinu nakon što je osuđen. Rasel je spora i tiha prilika, svojevrstan dokaz kako tolike godine zatvora, naročito za nenasilno krivično delo, mogu nekoga slomiti. Vidno je nervozan, skoro kao da ne želi izaći iz zatvora, mada je sasvim realno da to i ne želi. Možda u svetu koji je ostavio iza sebe, u svetu koji je i njega ostavio, nema više ništa za njega.
Sa vremena na vreme naiđete na mali film koji je rađen sa skromnim budžetom, bez marketinga, od koga uslovno rečeno ne očekujete ništa. Ovaj debitantski film scenariste i režisera pročitaj više...Adopt a Highway (2019)
Sedmog marta 1994. godine predsednik SAD Bil Klinton je odobrio tzv. three-strikes law, po kome je treći krivični prekršaj bivao drastično kažnjavan. Svrha ovog zakona je bilo povećanje zatvorskih kazni za prestupnike recidiviste, pa su ljudi osuđivani na doživotne kazne zatvora zbog prekršaja kao što je posedovanje marihuane. Ovaj zakon je izazavao dosta kontroverzi, naročito jer su ljudi zatvarani zbog nekih zakona koji danas više nisu na snazi.
Glavnog junaka ovog filma Rasela Milingsa (Ethan Hawke) je zadesila takva sudbina, a o njemu saznajemo nekoliko stvari na osnovu nekoliko isečaka na početku filma. Dok je bio u srednjoj školi u Vajomingu, organizovao je projekat čišćenja otpada sa autoputa. Ono što je najbitnije, drugi naslov nam saopštava da je uhapšen i osuđen na 25 godina zatvora zbog posedovanja unce marihuane u Kaliforniji.
Adopt a Highway počinje Raselovim uslovnim puštanjem na slobodu, 21 godinu nakon što je osuđen. Rasel je spora i tiha prilika, svojevrstan dokaz kako tolike godine zatvora, naročito za nenasilno krivično delo, mogu nekoga slomiti. Vidno je nervozan, skoro kao da ne želi izaći iz zatvora, mada je sasvim realno da to i ne želi. Možda u svetu koji je ostavio iza sebe, u svetu koji je i njega ostavio, nema više ništa za njega.
Sa vremena na vreme naiđete na mali film koji je rađen sa skromnim budžetom, bez marketinga, od koga uslovno rečeno ne očekujete ništa. Ovaj debitantski film scenariste i režisera pročitaj više... 
-Would you like to be a part of this, Frank? Would you like to be a part of this history?
-Yes, I would. Whatever you need me to do, I'm available.
Niko ne može da porekne da je Martin Skorseze (Martin Scorsese) režiser koji je svoje ime ispisao velikim slovima u istoriji filma. Njegovi radovi poput Goodfellas, Taxi Driver ili Raging Bull se nalaze na brojnim listama najboljih filmova svih vremena, vremenom je stigao i komercijalni uspeh, a njegova karijera se može podeliti na dva dela - kada je intezivno sarađivao sa Robertom De Nirom (Robert De Niro) i kada je glavni glumac u njegovim filmovima bio Leonardo Di Kaprio (Leonardo DiCaprio).
Nakon filma The Wolf of Wall Street, Skorseze se posvetio projektu koji planirao čitavih 25 godina i predstavio nam je Silence, nešto totalno drugačije u odnosu na ono što smo navikli od njega. Ova istorijska drama je lagano filozofsko putovanje, melanholično i meditativno iskustvo i postojale su šanse da ovaj filmaš ode u zasluženu penziju. Međutim, na veliku radost filmskog sveta, Skorseze je rešio da okupi staru gardu i predstavi nam film iz žanra koji ga je i proslavio, film o kome je pričao gotovo deset godina. Velike producentske kuće nisu imale previše razumevanja za Skorsezeove zahteve, koji su iznosili skoro 140 miliona dolara, jer je, po njihovim rečima, investicija lako mogla da predstavlja veliki rizik.
Tada je uskočio striming servis Netflix, kome nije bio problem da plati koliko god je potrebno kako 
-What exactly do you call your style of music?
-I call it James Brown music because it's so far ahead of its time.
Svako ko me malo duže prati zna koliko volim biografske filmove koji se bave muzičarima, naročito onima čiju muziku i sam slušam. Kao što sam napisao u uvodu teksta o filmu Ray, tada opraštam mediokritetske scenarije i sve ono što mi inače zasmeta, jer to toliko i ne primetim pored sjajne muzike i harizmatičnih glumaca u glavnoj ulozi.
Tipičan primer je film Get on Up koji se bavi Džejmsom Braunom, kumom soula, čovekom koji je jedan od najpopularnijih, najcenjenjih i najuticajnijih muzičara u istoriji. Režiju potpisuje Tate Taylor, koji je pre njega imao odličan The Help, a jedan od producenata je i Mik Džeger. U ovom filmu pratimo životnu pruču Džejmsa Brauna (Chadwick Boseman), koji je odrastao u velikom siromaštvu. Detinjstvo mu je bilo veoma burno i muzika je bila jedini način da iskaže svoju strast. Sticajem okolnosti, u zatvoru se susreće sa Bobijem Birdom (Nelsan Ellis), koji mu je pomogao da izađe na slobodu i krene da se bavi muzikom. Ubrzo, Braun privlači pažnju svojim vatrenim nastupima, dobija status neumornog izvođača i postaje sve smeliji u kreativnom smislu.
Iako je bio suočen sa rasizmom, konvencionalnim razmišljanjima i utabanim principima rada u šou biznisu, Džejms Braun je stvorio nove načine rada i na sceni, ali i iza nje. Postao je superstar sa privatnim avionom, oličenje samopouzdanja koje o sebi govori 
Friends are the family you choose.
Zek Gotsagen je glumac za koga nisu čuli ni najzagriženiji ljubitelji filma. On je momak sa daunovim sindromom, koji nije zaustavio njegove snove da postane glumac. U filmskom kampu za osobe sa invaliditetom filmaši Tyler Nilson i Michael Schwartz su primetili njegovu istrajnost i upornost i odlučili da snime dugometražni film sa njim u glavnoj ulozi. Nakon više godina prikupljanja sredstava stigao je The Peanut Butter Falcon, koji je postao sleeper hit, zaradivši do sada preko dvadeset miliona dolara.
Radnja filma prati Zeka (Gotsagen), mladića sa daunovim sindromom o kome nema ko da se brine, pa on boravi u domu za negu starih lica. Njegova životna želja je da poseti Solt Voter Redneka (Thomas Haden Church) i njegovu školu kako bi postao profesionalni rvač. Jedne večeri beži iz objekta i završava u čamcu kod Tajlera (Shia LaBeouf), čoveka koji ima svoje probleme - muče ga tuga i kajanje, ostaje bez posla i zamera se lokalnim hvatačima kraba, pa odlučuje da pobegne na Floridu. Zek će mu se pridružiti na tom putovanju, njih dvojica se neočekivano zbližavaju, dok za Zekom traga socijalna radnica Eleonor (Dakota Johnson)...
The Peanut Butter Falcon je tip filma koji deluje i kao bajka, ali i savršeno autentično. Sama radnja je kao iz bajke, jer je priča u kojoj neusklađeni likovi kreću na road-trip kroz močvare američkog juga prilično nesvakidašnja. Sa druge strane, autentičnost dolazi iz činjenice što su 
A king has no friends. Only followers and foe.
Engleski kralj Henri V je vladao relativno kratko početkom petnaestog veka, ali se smatra za jednog od najvećih vladara srednjevekovne Engleske. Jedan od razloga su uspesi koje je imao u Stogodišnjem ratu protiv Francuske, poput pobede u bici kod Ažinkura, a drugi je svakako Vilijam Šekspir, koji ga je učinio besmrtnim u svojim istorijskim delima (Henriad).
Kenet Brana je 1989. godine adaptirao, režirao i glumio u filmu Henry V, koji se sa pravom smatra za jednu od najboljih filmskih adaptacija Šekspirovih dela svih vremena. Ovako popularna istorijska ličnost svakako zaslužuje i svoju modernu verziju, pa su pre šest godina David Michôd i Joel Edgerton počeli sa svojom verzijom priče. Miču iza sebe ima nekoliko filmova i mini-seriju Catch-22, dok je Edžerton uvažen glumac, koji se sve više hvata pisanja i režiranja. Ovaj film je premijerno prikazan na festivalu Veneciji, a Netflix je otkupio prava za distribuciju.
Hal (Timothée Chalamet) je nenametljivi princ i nevoljni naslednik engleskog prestola, koji je okrenuo leđa svom ocu tiraninu Henriju IV (Ben Mendelsohn) i plemićkom životu, pa živi među običnim ljudima. Nakon smrti oca, Hal biva krunisan u kralja Henrija V i primoran je da prihvati život i obaveze od kojih je pokušavao da pobegne. Kao mladi kralj pokušava da pronađe balans u politici na dvoru i da vodi ratu koji mu je njegov otac ostavio. Bez osobe kojoj može beskrajno da veruje, poziva 
Filmovi koji igraju na emotivnu stranu gledalaca, a da ne prelaze u klišeiranu patetiku ili sentimentalnu melodramu, su sve ređi i ređi. Iza ovih radova obično stoji neka lična priča, a takav je slučaj i sa ovim autorskim filmom Lulu Wang. The Farewell je zasnovan na njenom životnom iskustvu koji je prvi put spomenula u podkastu This American Life. Nakon snimanja u Čengčunu i Njujorku i premijere na festivalu Sundance, prava na distribuciju je otkupila producentska kuća A24.
Početak priče nam govori da je zasnovana na stvarnoj laži, što prilagođava naše razmišljanje o filmu od samog početka. Radnja prati kinesku porodicu koja saznaje da je njihova voljena baka Nai Nai (Shuzhen Zhao) obolela od raka. Prateći staru kinesku tradiciju (ne ubija rak čoveka, nego strah), odlučuju da joj ništa ne govore i organizuju venčanje jednog od rođaka koje će biti prilika da je svi još jednom vide i odaju poštovanje. Sa tom tradicijom se ne slaže Bili (Awkwafina), koja se davno odselila u SAD i smatra da je njihova odluka nemoralna. Dolaskom u rodnu Kinu shvata da se oseća kao riba bez vode i postaje rastrgana između kineskog nasleđa i američke kulture u kojoj je odrasla...
Lulu Vang se, po njenim rečima, uvek osećala podeljeno u odnosu prema porodici i odnosima prema kolegama, prijateljima i svetu u kome živi. Na svojoj koži je osetila sukob dveju kultura i pravu prirodu pojma imigrant, a ovakve životne priče po pravilu predstavljaju kvalitetam materijal 
Svako ko je makar površno u svetu stend-ap komedije je čuo za Dejva Šapela (Dave Chappelle), legendarnog komičara, glumca, pisca i producenta koji iza sebe ima nagrade kao što su Emi i Gremi. Proslavio se serijom Chappelle's Show (2003–2006), u kojoj je snimao satiričnu komediju skečeva sa brojnim saradnicima. Mnogi su mišljenja da je komični genije, Billboard ga smatra najboljim u svom poslu, a nedavno je dobio nagradu Mark Tven, koja predstavlja najznačajniju američku nagradu u oblasti komedije.
Šapel je više puta do sada odlazio u penziju, a najupečatljivije je njegovo odbijanje snimanja nastavka gorepomenute serije, gde se odrekao 50 miliona dolara. Njegova karijera nije išla silaznom putanjom, a sve je kulminiralo nedavnim dogovorom sa Netflix-om, po kome dobija 20 miliona dolara za svaki specijal koji snimi. U poslednje tri godine je snimio ukupno pet - The Age of Spin, Deep in the Heart of Texas, Equanimity, The Bird Revelation i Sticks & Stones. Pogledao sam poslednja tri nabrojana i rešio da vam malo bliže predstavim Šapela kao umetnika.
Šapel ima reputaciju čoveka bez dlake na jeziku, čije se šale i stavovi često graniče sa čistom provokacijom, naročito usmerenom prema LGBT zajednici. Ne boji se tabua, uvek je spreman da rizikuje, pa za njega teme kao što su abortus, me too pokret ili samoubistvo nisu prepreka, već izazov. Šapel se bavi aktuelnim događajima i uvek lepo struktuira svoje pričanje, sa sposobnošću da napravi balans 
Dolemite is my name, and fuckin' up motherfuckers is my game!
U nizu tekstova o filmskim pokretima sam spomenuo i bleksploataciju, podžanr eksploatacijskih filmova koji su snimali afro-amerikanci prevashodno za crnačku publiku, ali koji su se proširili van rasnih i etničkih granica. Ovi filmovi su počeli da se pojavljuju tokom ranih 70-ih godina prošlog veka i trpeli su redovne kritike, pre svega zbog stereotipnih likova sa sumnjivim motivima. Sa druge strane, u ovom podžanru su crnci po prvi put postali glavni junaci, u odnosu na tradicionalne sporedne uloge kriminalaca ili žrtava. Ono što je takođe bitno, ovo su prvi radovi gde se saundtrek sastoji isključivo od soul i fank muzike. Ovi filmovi su predstavljali laku zabavu za crnačko stanovništvo i bili su veoma popularni, jer su nudili tačno ono što je takva publika i želela.
Rudy Ray Moore je bio neuspešni glumac, komičar i plesač, čovek bez prave prilike da pokaže ono što ume i zna, indisponiran što traći svoj talenat. Očajan, dolazi na ideju da razvije komični alter-ego iz ulične mitologije Los Anđelesa u vidu Dolemajta, svodnika sa štapom i arsenalom bestidnih stihova. Rudi je ostvario uspeh i snimio nekoliko ploča komedije, koje ipak nisu završile na radio stanicama. Umoran od stalnih putovanja, ali sa željom da bude prisutan širom države, dolazi na ideju da učini nešto po tom pitanju i na pamet mu pada da snimi film u kome će njegov alter-ego biti glavni junak.
Rudi (Eddie Murphy) 