Grčkog režisera i scenaristu Jorgosa Lantimosa (Yorgos Lanthimos) šira javnost je upoznala pre dve godine, kada je izbacio svoj prvi film na engleskom jeziku po imenu The Lobster. Ovaj Grk je danas lice koje iza sebe ima nominaciju za Oskara u kategoriji najboljih scenarija, a apsurdnost, crni humor i jaka satira su postali njegovi zaštitni znakovi. Moram priznati da sam jedva čekao da pogledam ovaj film, s obzirom da ga pratim još od filma Dogtooth, ali nisam očekivao da će The Killing of a Sacred Deer biti u žanru horor-trilera.
Doktor Stiven Marfi (Colin Farrell) je cenjeni kardiohirurg koji živi savršenim životom i ima savršenu porodicu. Nakon smrti pacijenta, Stiven započinje specifičan odnos sa pacijentovim sinom, šesnaestogodišnjim Martinom (Barry Keoghan). Ono što je počelo kao razmena poklona i poneka šetnja ili obrok u lokalnom restoranu će se vremenom razviti u situaciju da Martin postane redovan gost u Stivenovoj porodičnoj kući, iako se na momente čini da Martin, iza fasade kulturnog dečaka, krije svoje prave namere. Neočekivano, idilična porodica počinje da se raspada, jer najmlađi članovi počinju da boluju od neobjašnjive bolesti, a ispostavlja se da je to sve kazna za Stivenova dela…
Centralna radnja filma se vrti oko greha iz prošlosti koji je došao na naplatu, a dok se greh ne prizna, zbog njega ispašta čitava porodica. Stivenova duša može biti očišćena i doživeti katarzu samo vrhunskom žrtvom, ali to se neće desiti sve dok odgovornost bude izbegavana. Za Stivena, priznavanje krivice je totalno suprotno od njegovog stila, jer ubrzo zaključujemo da ovaj čovek ima čudan odnos sa terminom moći. Logično je da u njegovoj profesiji kardiohiruga ljudski život bukvalno visi o koncu, tj. da balansira na njegovim čistim i lepim šakama, i da se, pre ili kasnije, poneki život ugasi baš na njegovom operacionom stolu. Ipak, on kategorički odbija mogućnost da kardiohirurg može biti kriv za nečiju smrt – to se dešava anesteziolozima, nama ne.
Njegovu zavisnost od moći vidimo i kada napusti operacionu salu, a tipična situacija je predigra sa njegovom suprugom Anom (Nicole Kidman). Generalno su unutar-porodični odnosi, iza fasade idealne porodice, daleko od idealnih. Skoro svaka konverzacija se svodi na racionalnost i iskazivanje činjenica, što je skroz iracionalno za tipične porodične interakcije. Nema osećaja prave ljubavi, ali ni osećaja šta treba da ostane unutar kuće (Stiven na gala prijemu saopštava kako mu je ćerka dobila menstruaciju). Šta tek reći za njegov odnos sa Martinom, koji je skoro u svakom smislu čudan i pogrešan, a kako film odmiče postaje sve čudniji.
Generalno, likovi deluju kao da su skroz bez emocija i način na koji pričaju ili razmišljaju se može smatrati bizarnim. Monotoni glasovi, koji služe samo da prenesu misli iz mozga, očigledno nisu sposobni da prenesu i emocije, pa ih samim tim karakteri i ne prikazuju. Stiven, kao osoba koja je praktično kriva za sve što se dešava u filmu, mora kad-tad pući, naročito kada shvati da je izlaz iz svega situacija u kojoj mora iskombinovati sirovu odlučnost i preuzimanje krivice – prekidanje mističnog prokletstva zavisi samo od njega. Upravo njegovo premišljanje i završnica koja može imati jedan od dva ishoda spadaju pod ono horor u opisu žanrova, dok sterilno okruženje i bizarni Stiven čine da sama završnica bude i očekivana i užasna i tragikomična.
The Killing of a Sacred Deer je najlakše opisati kao čudan film, ali, kada se uzme u obzir ko ga potpisuje, nije toliko čudan kao što sam očekivao. Porodica nije toliko apsurdna kao ona iz Dogtooth, dok priča nije smeštena u apsurdno okruženje kao ona iz The Lobster-a. Lantimos je apsurd zamenio za metafore, a čitav film se može protumačiti kao verzija legende o Agamemnonu, u kojoj je jedan od najvećih heroja grčke mitologije morao da obuzda bes boginje Artemide. Takođe, rekao bih da ni crnog humora nema u dovoljnoj meri. Kolin Ferel opet sarađuje sa ovim autorom, a sa svog prethodnog filma je doveo i Nikol Kidman, kojoj nije trebalo puno ubeđivanja. Beri Keogan u ulozi Martina je skoro iritantno jeziv i odradio je svoj posao perfektno.
The Killing of a Sacred Deer je novi film grčkog majstora apsurda koji je svoju priču zakopao duboko u metafore, što je jedan od razloga što nije u potpunosti shvaćen i prihvaćen. Iako se bavi i pojedincima i širom slikom, film je previše enigmatičan i čudan, ali je pun pogodak za ljubitelje ovakvih radova.
moja konačna ocena: 8/10
