Ari Aster je privukao pažnju svojim prošlogodišnjim debitantskim hororom Hereditary, koji je ovom žanru pružio preko potrebnu svežinu. Njegove metode, struktura i stil su se dopali i onima kojima se nije svidela činjenica što je priča u filmu od užasa otišla u apsurd. Njegov novi film je smešten u svet švedskog folklora i zove se Midsommar.
Film otvara prolog u kome vidimo da je glavnu junakinju Deni (Florence Pugh) zadesila velika tragedija. Utehu pronalazi u svom dečku Kristijanu (Jack Reynor), koji je neposredno pre tragedije razmišljao da je ostavi. Umesto toga, on je poziva da sa svojim prijateljima Džošom (William Jackson Harper) i Markom (Will Poulter) posete malo švedsko selo, u kome je njihov kolega Pele (Vilhelm Blomgren) odrastao. Isprva zaintrigirani neposrednošću stanovnika sela i njihovim čudnim navikama, uskoro shvataju da njihovi drevni običaji nisu nimalo naivni...
Aster je imao veliki izazov pred sobom, a to je da napravi zastrašujući film u kome se svaka napetost ili nešto uznemirujuće odvija na dnevnom svetlošću. Njegovim prošlim filmom su gospodarile stvari koje su bile u senci prostora ili ljudskog uma, skrivene u mraku. Ovoga puta izlazi na čistinu, na vedar dan, bez ustručavanja da li mi možemo ili hoćemo vidimo to što nam predstavlja, jer nam se sve servira sa gotovo nesnosnom jasnoćom. Može se reći da se ovde svet tame rastvorio u dnevnoj svetlosti.
Sam prolog nije bitan za čitavu priču filma, već je tu da nam pročitaj više...Midsommar (2019)
Ari Aster je privukao pažnju svojim prošlogodišnjim debitantskim hororom Hereditary, koji je ovom žanru pružio preko potrebnu svežinu. Njegove metode, struktura i stil su se dopali i onima kojima se nije svidela činjenica što je priča u filmu od užasa otišla u apsurd. Njegov novi film je smešten u svet švedskog folklora i zove se Midsommar.
Film otvara prolog u kome vidimo da je glavnu junakinju Deni (Florence Pugh) zadesila velika tragedija. Utehu pronalazi u svom dečku Kristijanu (Jack Reynor), koji je neposredno pre tragedije razmišljao da je ostavi. Umesto toga, on je poziva da sa svojim prijateljima Džošom (William Jackson Harper) i Markom (Will Poulter) posete malo švedsko selo, u kome je njihov kolega Pele (Vilhelm Blomgren) odrastao. Isprva zaintrigirani neposrednošću stanovnika sela i njihovim čudnim navikama, uskoro shvataju da njihovi drevni običaji nisu nimalo naivni...
Aster je imao veliki izazov pred sobom, a to je da napravi zastrašujući film u kome se svaka napetost ili nešto uznemirujuće odvija na dnevnom svetlošću. Njegovim prošlim filmom su gospodarile stvari koje su bile u senci prostora ili ljudskog uma, skrivene u mraku. Ovoga puta izlazi na čistinu, na vedar dan, bez ustručavanja da li mi možemo ili hoćemo vidimo to što nam predstavlja, jer nam se sve servira sa gotovo nesnosnom jasnoćom. Može se reći da se ovde svet tame rastvorio u dnevnoj svetlosti.
Sam prolog nije bitan za čitavu priču filma, već je tu da nam pročitaj više... 
He only gave me our scenes. I never saw a complete script. After all I've done for that guy, and it's a lot that you don't even know about. What a dick.
Tri godine nakon poetičnog filma Paterson sa Adamom Drajverom u glavnoj ulozi, indi režiser i scenarista Džim Džarmuš (Jim Jarmusch) predstavlja projekat koji je debitovao na festivalu u Kanu, a nakon toga je imao široku distribuciju. Reč je o zombi-komediji The Dead Don't Die u kojoj je okupio ekipu glumaca sa holivudske A liste, ali je film naišao na podeljene reakcije kritike i publike, koji se slažu da svakako ne predstavlja najbolje delo ovog autora.
Radnja je smeštena u malo mesto po imenu Sentervil i može se reći da su glavni protagonisti tandem policajaca koji čine Roni (Adam Driver) i njegov šef Klif (Bill Murray). Ostali likovi su tipični predstavnici malog mesta u unutrašnjosti, kao što su prodavac alata Henk (Danny Glover) i vlasnik benzinske pumpe Bobi (Caleb Landry Jones), koji je pri tome i filmski štreber sa teoretskim znanjem iz horor filmova. Zaplet nastaje kada zemljina rotacija izađe iz svoje ose i zbog toga krenu da se dešavaju čudne stvari u prirodi poput bežanja životinja, produžavanja dana i, napokon, buđenja mrtvih...
Osim gorenabrojanih, tu su i policajka Mindi (Chloë Sevigny), pustinjak Hermit Bob (Tom Waits) koji sve posmatra iz šume, pridošlica u selo Zelda (Tilda Swinton) koja se bavi pogrebnim poslovima i vešto barata samurajskim mačem, troje maloletnih delikvenata, 
-You're scaring the kids.
-Too late.
Džordan Pil (Jordan Peele) je svestrani stvaralac koji iza sebe ima mnoštvo ostvarenja kao glumac i scenarista, uglavnom u komedijama. Pre par godina je napravio pometnju autorskim hororom Get Out, koji je pokupio mnoštvo nagrada i ostvario lepu zaradu. Njegov novi autorski film, koji je imao težak zadatak da bude u rangu prethodnika, je ostao u žanru horora, a reč je o radu pod imenom Us.
Radnja prati četvoročlanu porodicu Vilson koja odlazi na odmor u Santa Kruz. U kratkom prologu iz 1986. godine vidimo da je Adelejd (Lupita Nyong'o) kao devojčica imala loše iskustvo na toj plaži, pa nije baš oduševljena njihovim dolaskom. Tokom dana primećuje niz zloslutnih koincidencija, a njen sin Džejson nestaje na nekoliko minuta. Te večeri, njihov mir remete siluete misteriozne četvoročlane porodice ispred njihove kuće...
Od samog početka vidimo da je Adelejd progonjena neobjašnjivom i nerazjašnjenom traumom iz svoje prošlosti, koja uskoro dostiže nivo paranoje. Ona postaje sve sigurnija da će nešto loše zadesiti njenu porodicu, jer svedoči previše slučajnosti da bi to bila slučajnost i diže uzbunu.
Kroz viševekovnu mitologiju i u umetničkim delima se smatra da je susret sa osobom koja neverovatno liči na vas, a nije vam rod (doplgenger), loš znak. Negde se posmatra kao paranormalni fenomen, neki ga jednače sa zlim blizancem. Naša protagonistkinja odrasta sa osećanjem da je njena zla bliznakinja prati, čekajući 
Režiser i scenarista Gaspar Noe (Gaspar Noé), Argentinac odrastao u Francuskoj, je ljubiteljima sedme umetnosti poznat kao jedan od autora koji je krajem prošlog veka bio predvodnik novog talasa francuskog filma koji su karakterisale eksplicitne scene nasilja i seksa. Vremenom je napustio nasilje kao glavno pokretačko gorivo filma i stavio akcenat na senzualnost i na korišćenje halucinogenih sredstava.
U svojoj ne previše plodonosnoj karijeri nam je prestavio četiri svoja projekta - I Stand Alone, Irreversible, Enter The Void i Love. Slično kao i Lars Von Trira, Gaspara neki smatraju filmskim genijem, dok je nekima precenjeni perverznjak kome se sve bazira na šok efektu i audio-vizuelnom doživljaju. Gaspar je filmaš koji ruši tabue, pomera granice šokantnosti i pokreće rasprave, a Climax je njegov najnoviji film.
U ovom filmu se ekipa mladih plesača okuplja u udaljenoj i praznoj školskoj zgradi kako bi vežbali. Nakon završne probe (fantastična koreografija koja je snimljena bez reza), ekipa započinje proslavu koja traje celu noć. Zaplet nastaje kada otkriju da je neko stavio LSD u činiju sangije iz koje su svi pili - njihovo slavlje veoma brzo postaje haos i anarhija...
Climax otvara kratki prolog, u kome povređena devojka puzi kroz sneg. Nakon toga dobijamo uvodnu špicu sa imenima glumaca i ljudi koji su radili na filmu, kao i spiskom muzičara čije radove ispunjava soundtrack. Posle toga stiže i drugi prolog, u kome likovi daju intervjue zašto 
The admiration I had for your work has completely evaporated.
Den Gilroj (Dan Gilroy) je američki scenarista koji je privukao pažnju sjajnim autorskim filmom Nightcrawler sa Džejkom Gilenhajlom (Jake Gyllenhaal) i Rene Ruso (Rene Russo) u glavnim ulogama. Reč je mračnom trileru u kome, na momente, bljesne satirični osvrt na društvo. Njegov novi film donekle prati oprobani recept, samo što su mu dodati elementi horora i misterije i ne pratimo izdvojenog protagonistu, nego više njih.
Velvet Buzzsaw je smešten u svet savremene umetnosti u Los Anđelesu, gde se umetnost susreće sa trgovinom i gde veliki kolekcionari plaćaju visoku cenu za ono što je moderno. Morf Vandevalt (Gilenhajl), kao veoma cenjeni kritičar, je jedan od onih ljudi koji svojim tekstovima određuje šta je in, a tu je i plejada umetnika, njihovih predstavnika i vlasnika umetničkih galerija. Zaplet nastaje nakon što je otkrivena velika kolekcija slika nepoznatog autora, kada natprirodna sila sprovodi osvetu nad onima koji su dopustili da se pohlepa i zarada nađu na putu umetnosti...
Den Gilroj je poznat kao kvalitetan scenarista, ali je njegova satira u ovom filmu ispod mojih očekivanja - svima je jasno da je umetnost postala roba i zbog toga su autorova zapažanja na tu temu pomalo plitka. Sa te strane film zaista nema šta novo da kaže, pa dobijamo hipotetičku predstavu o tome dokle su ljudi spremni ići kako bi zadržali postojeću potrošku kulturu, vezanu ne samo za modernu umetnost.
Koncept 
A delusion is lies that tell truth.
Dario Arđento (Dario Argento) je 1977. godine snimio film Suspiria, koji mnogi smatraju jednim od najboljih horor filmova svih vremena i koji krase epiteti poput zapanjujući napad na čula i najbliže što je jedan reditelj došao u prikazu noćne more na filmu. Stilizovan, napet, inovativan i van tadašnjih konvencija, Suspiria je film koji je uticao na mnoge autore i koji je tada među prvima pokazao da postoje odlični horori i van holivudskih studija.
Italijanski režiser Luka Gadanjino (Luca Guadagnino), koji je privukao pažnju svetske javnosti filmom Call Me by Your Name, je još pre desetak godina otkupio prava na rimejk, ali je konstantno odlagao snimanje zbog finansijskih problema. Prošle godine su se kockice složile i snimio je svoju verziju filma. Kao što je i očekivano, reakcije publike su podeljene - dok neki misle da je ovo dostojan rimejk, drugi su mišljenja da je ovo totalno novi film, s obzirom šta je sve izmenjeno ili dodato u priči.
Osnova je u suštini ista - glavna junakinja Suzi Benion (Dakota Johnson) je mlada plesačica iz Ohaja, koja dolazi u Berlin kako bi se školovala na akademiji Markos. Reč je o prestižnoj instituciji koju vodi čuvena Madam Blan (Tilda Swinton). Iako nema formalnog treninga iza sebe, ona impresionira matrone na akademiji i ubrzo dobija glavnu ulogu u izvođenju dela Volk. Nakon toga, počinje da sanja čudne snove i da oseća strano prisustvo ispod plesnog podijuma...
U međuvremenu, 
There's a reason we're supposed to be afraid of this night.
U franšizi Halloween je bilo i previše filmova, ali složićete se sa mnom da je jedini zaista kvalitetan onaj Karpenterov original iz 1978. godine. U narednih četrdesetak godina smo dobili (čini mi se) sedam nastavaka, od toga jedan film bez Majkla Majersa, kao i rimejk sa njegovim nastavkom, a sa svakim novim projektom franšiza je postajala sve gora. Tačno četrdeset godina nakon originala nam je stigao njegov direktni nastavak.
Radnja filma je ponovo smeštena u Hedonfild i prati Lori Stroud (Jamie Lee Curtis), koja već četiri decenije pokušava da se suoči sa Majklom Majersom, ali nema dovoljno hrabrosti za to. Majers se nalazi u psihijatrijskoj ustanovi, a uskoro ga očekuje transport u zatvor gde će biti do kraja života. Lori je svoj život totalno podredila bezbednosti i pripremi za novi eventualni susret sa njim, a ta opsesija je uticala na njenu ćerku sa kojom nema dobar odnos. Tačno četrdeset godina nakon čuvenih ubistava, Majers dobija priliku da ih ponovi jer sticajem okolnosti dočepao slobode. Takođe, Lori dobija priliku da se napokon suoči sa njime...
Za razliku od scenarija u prethodnim filmovima franšize, koji su ili lutali tajmlajnima ili pokušavali sa psiho-analizom antagoniste, scenario u ovom filmu kult Majkla Majersa shvata veoma ozbiljno. Nema pokušaja da se istražuje njegovo poreklo, da se otkriva da li je on inkarnacija čistog zla ili psihički poremećen (u suštini, 
Bila je to ljubav na prvi pogled. Od te davne 1987. godine, pa do danas, nikada se nije ugasila i mnogo puta sam joj se sa oduševljenjem vraćao. Emocija je još jača činjenicom da je to bio prvi film (ne računajući crtaće) koji sam sa ocem pogledao u bioskopu. Arni i ekipa u jednom od najdražih mi lično, a i najboljih filmova tog žanra uopšte za većinu filmofila. Naravno, reč je o Predator-u. Zbog toga je i uzbuđenje bilo na vrhuncu kada se pojavio novi nastavak 2018. godine pod imenom The Predator.
The Predator je četvrti film u seriji ili šesti ako računamo ona dva hibridna sa Alien-om. Međutim, svi ti posle Arnijevog iz 1987. nisu bili ni blizu, što kvalitetom, što popularnošću. Onaj drugi može i proći jer je zadržao deo atmosfere prvog, dok su ostali išli na dodvoravanje publici i odstupili su od prvobitne, prvenstveno jezive atmosfere koja ga je krasila. U isti koš može se staviti i ovaj poslednji The Predator, koji nije opravdao očekivanja, barem kada se radi o Predator filmu.
Režiju i scenario potpisuje Šejn Blek, poznat po svom posebnom akcionom stilu filmova kao što su Lethal Weapon, Last Action Hero, Irom Man 3, The Nice Guys itd. On je čak i glumio manju ulogu u originalnom Predatoru. Njegovi filmovi su nabijeni akcijom i humorom i uz njih smo se sjajno zabavljali više puta. Međutim, u tome možda i jeste jedan od glavnih problema, kada je u pitanju The Predator.
Orginalni Predator je bio film koji je dobio status kultni čim 