Režiser i scenarista Gaspar Noe (Gaspar Noé), Argentinac odrastao u Francuskoj, je ljubiteljima sedme umetnosti poznat kao jedan od autora koji je krajem prošlog veka bio predvodnik novog talasa francuskog filma koji su karakterisale eksplicitne scene nasilja i seksa. Vremenom je napustio nasilje kao glavno pokretačko gorivo filma i stavio akcenat na senzualnost i na korišćenje halucinogenih sredstava.
U svojoj ne previše plodonosnoj karijeri nam je prestavio četiri svoja projekta - I Stand Alone, Irreversible, Enter The Void i Love. Slično kao i Lars Von Trira, Gaspara neki smatraju filmskim genijem, dok je nekima precenjeni perverznjak kome se sve bazira na šok efektu i audio-vizuelnom doživljaju. Gaspar je filmaš koji ruši tabue, pomera granice šokantnosti i pokreće rasprave, a Climax je njegov najnoviji film.
U ovom filmu se ekipa mladih plesača okuplja u udaljenoj i praznoj školskoj zgradi kako bi vežbali. Nakon završne probe (fantastična koreografija koja je snimljena bez reza), ekipa započinje proslavu koja traje celu noć. Zaplet nastaje kada otkriju da je neko stavio LSD u činiju sangije iz koje su svi pili - njihovo slavlje veoma brzo postaje haos i anarhija...
Climax otvara kratki prolog, u kome povređena devojka puzi kroz sneg. Nakon toga dobijamo uvodnu špicu sa imenima glumaca i ljudi koji su radili na filmu, kao i spiskom muzičara čije radove ispunjava soundtrack. Posle toga stiže i drugi prolog, u kome likovi daju intervjue zašto pročitaj više...Climax (2018)
Režiser i scenarista Gaspar Noe (Gaspar Noé), Argentinac odrastao u Francuskoj, je ljubiteljima sedme umetnosti poznat kao jedan od autora koji je krajem prošlog veka bio predvodnik novog talasa francuskog filma koji su karakterisale eksplicitne scene nasilja i seksa. Vremenom je napustio nasilje kao glavno pokretačko gorivo filma i stavio akcenat na senzualnost i na korišćenje halucinogenih sredstava.
U svojoj ne previše plodonosnoj karijeri nam je prestavio četiri svoja projekta - I Stand Alone, Irreversible, Enter The Void i Love. Slično kao i Lars Von Trira, Gaspara neki smatraju filmskim genijem, dok je nekima precenjeni perverznjak kome se sve bazira na šok efektu i audio-vizuelnom doživljaju. Gaspar je filmaš koji ruši tabue, pomera granice šokantnosti i pokreće rasprave, a Climax je njegov najnoviji film.
U ovom filmu se ekipa mladih plesača okuplja u udaljenoj i praznoj školskoj zgradi kako bi vežbali. Nakon završne probe (fantastična koreografija koja je snimljena bez reza), ekipa započinje proslavu koja traje celu noć. Zaplet nastaje kada otkriju da je neko stavio LSD u činiju sangije iz koje su svi pili - njihovo slavlje veoma brzo postaje haos i anarhija...
Climax otvara kratki prolog, u kome povređena devojka puzi kroz sneg. Nakon toga dobijamo uvodnu špicu sa imenima glumaca i ljudi koji su radili na filmu, kao i spiskom muzičara čije radove ispunjava soundtrack. Posle toga stiže i drugi prolog, u kome likovi daju intervjue zašto pročitaj više... 
The admiration I had for your work has completely evaporated.
Den Gilroj (Dan Gilroy) je američki scenarista koji je privukao pažnju sjajnim autorskim filmom Nightcrawler sa Džejkom Gilenhajlom (Jake Gyllenhaal) i Rene Ruso (Rene Russo) u glavnim ulogama. Reč je mračnom trileru u kome, na momente, bljesne satirični osvrt na društvo. Njegov novi film donekle prati oprobani recept, samo što su mu dodati elementi horora i misterije i ne pratimo izdvojenog protagonistu, nego više njih.
Velvet Buzzsaw je smešten u svet savremene umetnosti u Los Anđelesu, gde se umetnost susreće sa trgovinom i gde veliki kolekcionari plaćaju visoku cenu za ono što je moderno. Morf Vandevalt (Gilenhajl), kao veoma cenjeni kritičar, je jedan od onih ljudi koji svojim tekstovima određuje šta je in, a tu je i plejada umetnika, njihovih predstavnika i vlasnika umetničkih galerija. Zaplet nastaje nakon što je otkrivena velika kolekcija slika nepoznatog autora, kada natprirodna sila sprovodi osvetu nad onima koji su dopustili da se pohlepa i zarada nađu na putu umetnosti...
Den Gilroj je poznat kao kvalitetan scenarista, ali je njegova satira u ovom filmu ispod mojih očekivanja - svima je jasno da je umetnost postala roba i zbog toga su autorova zapažanja na tu temu pomalo plitka. Sa te strane film zaista nema šta novo da kaže, pa dobijamo hipotetičku predstavu o tome dokle su ljudi spremni ići kako bi zadržali postojeću potrošku kulturu, vezanu ne samo za modernu umetnost.
Koncept 
A delusion is lies that tell truth.
Dario Arđento (Dario Argento) je 1977. godine snimio film Suspiria, koji mnogi smatraju jednim od najboljih horor filmova svih vremena i koji krase epiteti poput zapanjujući napad na čula i najbliže što je jedan reditelj došao u prikazu noćne more na filmu. Stilizovan, napet, inovativan i van tadašnjih konvencija, Suspiria je film koji je uticao na mnoge autore i koji je tada među prvima pokazao da postoje odlični horori i van holivudskih studija.
Italijanski režiser Luka Gadanjino (Luca Guadagnino), koji je privukao pažnju svetske javnosti filmom Call Me by Your Name, je još pre desetak godina otkupio prava na rimejk, ali je konstantno odlagao snimanje zbog finansijskih problema. Prošle godine su se kockice složile i snimio je svoju verziju filma. Kao što je i očekivano, reakcije publike su podeljene - dok neki misle da je ovo dostojan rimejk, drugi su mišljenja da je ovo totalno novi film, s obzirom šta je sve izmenjeno ili dodato u priči.
Osnova je u suštini ista - glavna junakinja Suzi Benion (Dakota Johnson) je mlada plesačica iz Ohaja, koja dolazi u Berlin kako bi se školovala na akademiji Markos. Reč je o prestižnoj instituciji koju vodi čuvena Madam Blan (Tilda Swinton). Iako nema formalnog treninga iza sebe, ona impresionira matrone na akademiji i ubrzo dobija glavnu ulogu u izvođenju dela Volk. Nakon toga, počinje da sanja čudne snove i da oseća strano prisustvo ispod plesnog podijuma...
U međuvremenu, 
There's a reason we're supposed to be afraid of this night.
U franšizi Halloween je bilo i previše filmova, ali složićete se sa mnom da je jedini zaista kvalitetan onaj Karpenterov original iz 1978. godine. U narednih četrdesetak godina smo dobili (čini mi se) sedam nastavaka, od toga jedan film bez Majkla Majersa, kao i rimejk sa njegovim nastavkom, a sa svakim novim projektom franšiza je postajala sve gora. Tačno četrdeset godina nakon originala nam je stigao njegov direktni nastavak.
Radnja filma je ponovo smeštena u Hedonfild i prati Lori Stroud (Jamie Lee Curtis), koja već četiri decenije pokušava da se suoči sa Majklom Majersom, ali nema dovoljno hrabrosti za to. Majers se nalazi u psihijatrijskoj ustanovi, a uskoro ga očekuje transport u zatvor gde će biti do kraja života. Lori je svoj život totalno podredila bezbednosti i pripremi za novi eventualni susret sa njim, a ta opsesija je uticala na njenu ćerku sa kojom nema dobar odnos. Tačno četrdeset godina nakon čuvenih ubistava, Majers dobija priliku da ih ponovi jer sticajem okolnosti dočepao slobode. Takođe, Lori dobija priliku da se napokon suoči sa njime...
Za razliku od scenarija u prethodnim filmovima franšize, koji su ili lutali tajmlajnima ili pokušavali sa psiho-analizom antagoniste, scenario u ovom filmu kult Majkla Majersa shvata veoma ozbiljno. Nema pokušaja da se istražuje njegovo poreklo, da se otkriva da li je on inkarnacija čistog zla ili psihički poremećen (u suštini, 
Bila je to ljubav na prvi pogled. Od te davne 1987. godine, pa do danas, nikada se nije ugasila i mnogo puta sam joj se sa oduševljenjem vraćao. Emocija je još jača činjenicom da je to bio prvi film (ne računajući crtaće) koji sam sa ocem pogledao u bioskopu. Arni i ekipa u jednom od najdražih mi lično, a i najboljih filmova tog žanra uopšte za većinu filmofila. Naravno, reč je o Predator-u. Zbog toga je i uzbuđenje bilo na vrhuncu kada se pojavio novi nastavak 2018. godine pod imenom The Predator.
The Predator je četvrti film u seriji ili šesti ako računamo ona dva hibridna sa Alien-om. Međutim, svi ti posle Arnijevog iz 1987. nisu bili ni blizu, što kvalitetom, što popularnošću. Onaj drugi može i proći jer je zadržao deo atmosfere prvog, dok su ostali išli na dodvoravanje publici i odstupili su od prvobitne, prvenstveno jezive atmosfere koja ga je krasila. U isti koš može se staviti i ovaj poslednji The Predator, koji nije opravdao očekivanja, barem kada se radi o Predator filmu.
Režiju i scenario potpisuje Šejn Blek, poznat po svom posebnom akcionom stilu filmova kao što su Lethal Weapon, Last Action Hero, Irom Man 3, The Nice Guys itd. On je čak i glumio manju ulogu u originalnom Predatoru. Njegovi filmovi su nabijeni akcijom i humorom i uz njih smo se sjajno zabavljali više puta. Međutim, u tome možda i jeste jedan od glavnih problema, kada je u pitanju The Predator.
Orginalni Predator je bio film koji je dobio status kultni čim 
- See, you thought I was a cripple but you didn't know that I'm a ninja.
- While I am state of the art, I am not a ninja.
Iako nisam preveliki ljubitelj naučne fantastike, rado ću pogledati indi projekat autora koji ima ideju i koji zna šta hoće - još ako dođe do saradnje sa producentskom kućom koja ima dobru reputaciju za nezavisne filmove, pun pogodak. Li Vanel (Leigh Whannell) iza sebe ima uspešnu karijeru kao glumac i scenarista horor filmova, a pre tri godine je debitovao i kao režiser filmom Insidious: Chapter 3. Film o kome danas pišem je njegovo autorsko delo, a reč je o odličnom miksu žanrova pod imenom Upgrade.
Venel nam predstavlja njegovu viziju utopijske budućnosti u kojoj je tehnologija kontroliše skoro sve aspekte života. U toj budućnosti Grej Trejs (Logan Marshall-Green) izbegava tehnologiju, obožava tradicionalne automobile i radi kao mehaničar. Nakon incidenta u kome on ostaje paralizovan, pristupa mu direktor tehnološke kompanije sa eksperimentalnim implantom, koji će mu vratiti funkciju udova. Reč je o računarskom čipu pod nazivom STEM, koji se pokazuje mnogo funkcionalnijim i inteligentijim nego što su očekivali. Grej u tom čipu dobija neočekivanog saveznika u osveti prema ljudima koji su izazvali incident...
Upgrade je futuristički akcioni triler sa temom osvete, u kome glavni junak otkriva da je u isto vreme i nosilac, ali i marioneta veštačke inteligencije. Ideja koja vodi priču je zaista fascinantna i postavlja razna 
It's heartening to see so many strange, new faces here today. I know my mom would be very touched, and probably a little suspicious.
Nešto ranije ove godine smo imali priliku da gledamo autorski horor, koji ovom zapostavljenom žanru daje posebnu dimenziju i ucrtava put za budućnost istog. Džon Krasinski nas je u svom filmu A Quiet Place vodio od drame do horora i nazad, menjajući prirodu priče i suptilno naglašavajući ono što želi da nam kaže. Specifičnom atmosferom i izostankom zvuka, sa pričom koja je usmerena na porodicu, Krasinski je postigao pun pogodak i verujem da su mnogi pomislili kako se tako dobar horor neće skoro pojaviti.
Međutim, u poslednjih nekoliko nedelja mnogi pričaju o novom autorskom hororu, koji potpisuje anonimni Ari Aster, čovek kome je ovo prvi dugometražni film. Hereditary počinje umrlicom, tako da tačno znate šta da očekujete od ovog poprilično jezivog filma - da se radi o smrti. Od te osnovne ideje, autor istražuje i odvodi nas u krajnosti žalosti i ludila.
Priča prati porodicu Grejem, koja živi u velikoj kući van grada, okruženoj šumom. Porodicu čine Eni (Toni Collette), njen suprug Stiv (Gabriel Byrne) i njihova deca Piter (Alex Wolff) i Čarli (Milly Shapiro). Film otvara sahrana Enine majke, koja je bila dominantna figura u njenom životu. Na prvi pogled, niko u porodici nije previše uznemiren zbog toga, osim Čarli, koju je baka odgajala kao da je njena ćerka. Ubrzo nakon sahrane počinju 
Tiho, kao nikada do sada. Upravo takva je bila atmosfera u bioskopu, dok se na platnu odigravao film. Mnogi su ga hvalili. Kritika, publika. A ja? Ja sam isčekivao trenutak kada će stići kod nas, da pogledam i to čudo. Kažem čudo, jer ja i horor imamo istoriju. Od punog paketa VHS naslova, dobijenih zajedno sa video rekorderom, pristiglim brodom pravo iz Japana, mnogi su bili horori. Prestravili su malog balavca i urezli se u pamćenje, ali i srce.
Od tada traje decenijska ljubav, ali i muke. Muke jer godinama jedva neki gledljiv se pojavi, a onaj baš dobar je redak kao i jednorog. Možda i ređi. Ali, eto čuda se dešavaju i ja izađoh iz bioskopa sa komentarom odličan! U pitanju je A Quiet Place, odličan film, odličan horor, ma kako čudno zvučalo.
Godina je 2020. Svet je u ruševinama. Sve je pusto, a jedini preživeli žive u tišini. Zvuk je najveća opasnost, jer sa zvukom dolaze oni, a njihov dolazak znači kraj. Evelin (Emily Blunt) i Li Abot (John Krasinski), sa svoje troje dece, pokušavaju da prežive u novom svetu. Napravili su svoj mali svet i stroga pravila. Uz sve to, velika tragedija uzdrmaće i njihove međusobne odnose. Da bi izašli na kraj sa izazovima sveta, moraće prvo da prebrode one u svojoj porodici...
A Quiet Place je kompletno delo Džona Krasinskog. Poznati glumac potpisuje režiju, scenario i tumači glavnu ulogu. Tako smo, mogu slobodno reći, dobili još jednog svestranog filmskog umetnika od koga, sudeći po ovom filmu, možemo očekivati 