Kao neka ko obožava košarsku, bio sam prilično razočaran što je pandemija korona virusa prekinula košarkakaške lige širom sveta baš kada su one ulazile u najzanimljivije faze. Kako bi ljubitelji ovog sporta lakše dočekali eventualne nastavke sezona, producenti iz ESPN-a i Netflix-a su nam pružili desetodelnu dokumentarnu mini-seriju The Last Dance, koja se bavi najboljim košarkašem svih vremena Majklom Džordanom i franšizom koju je doveo do šest titula. Dokumentarac je sniman pre 23 godine, a premijera je bila devetnaestog aprila (19 + 4 = 23). U režiji Džejsona Hehira, koji je radio na serijalima UFC Primetime i 30 for 30, ovaj zaista detaljan i obiman dokumentarni projekat kao centralnu temu ima poslednju sezonu Čikago Bulsa u sezoni 1997-98, koju su obeležili sukobi između igrača i trenera Fila Džeksona sa generalnim menadžerom Džerijem Krausom. Kraus je pre početka sezone izjavio da se na kraju iste očekuju rastanci i da će za nosioce igre, kao i za trenera, ona biti poslednja. Zbog toga je ta sezona dobila naziv Poslednji ples, a filmska ekipa je dobila ekskluzivna prava da tu sezonu isprati iza zavese. Ukoliko očekujete da su ti snimci sve ono što ovaj dokumentarac ima da pruži grdno ćete se prevariti. On sadrži brojne intervjue sa ličnostima iz sveta sporta i medija, a posebno se izdvaja kvartet Majkl Džordan, Skoti Pipen, Denis Rodman i Fil Džekson. Gotovo svako ko vam padne na pamet da bi možda imao šta da kaže na ovu temu ili pročitaj više...The Last Dance (2020)
Kao neka ko obožava košarsku, bio sam prilično razočaran što je pandemija korona virusa prekinula košarkakaške lige širom sveta baš kada su one ulazile u najzanimljivije faze. Kako bi ljubitelji ovog sporta lakše dočekali eventualne nastavke sezona, producenti iz ESPN-a i Netflix-a su nam pružili desetodelnu dokumentarnu mini-seriju The Last Dance, koja se bavi najboljim košarkašem svih vremena Majklom Džordanom i franšizom koju je doveo do šest titula. Dokumentarac je sniman pre 23 godine, a premijera je bila devetnaestog aprila (19 + 4 = 23). U režiji Džejsona Hehira, koji je radio na serijalima UFC Primetime i 30 for 30, ovaj zaista detaljan i obiman dokumentarni projekat kao centralnu temu ima poslednju sezonu Čikago Bulsa u sezoni 1997-98, koju su obeležili sukobi između igrača i trenera Fila Džeksona sa generalnim menadžerom Džerijem Krausom. Kraus je pre početka sezone izjavio da se na kraju iste očekuju rastanci i da će za nosioce igre, kao i za trenera, ona biti poslednja. Zbog toga je ta sezona dobila naziv Poslednji ples, a filmska ekipa je dobila ekskluzivna prava da tu sezonu isprati iza zavese. Ukoliko očekujete da su ti snimci sve ono što ovaj dokumentarac ima da pruži grdno ćete se prevariti. On sadrži brojne intervjue sa ličnostima iz sveta sporta i medija, a posebno se izdvaja kvartet Majkl Džordan, Skoti Pipen, Denis Rodman i Fil Džekson. Gotovo svako ko vam padne na pamet da bi možda imao šta da kaže na ovu temu ili pročitaj više... 
You want to know why they're leaving you open? It's because they don't think you can hit the ocean from the beach. Imamo film The Way Back iz 2010. godine u kome pratimo čoveka koji je pobegao iz gulaga i pešačio 6400km do slobode. Imamo The Way Way Back iz 2013. godine, coming of age komediju sa Semom Rokvelom i Stivom Karelom. Nedavno je stigao The Way Back, sportska drama koju potpisuju režiser Gavin O'Connor i scenarista Brad Ingelsby, koji stoje iza filmova kao što su Warrior, The Accountant ili Out of the Furnace. Radnja prati Džeka Kaningema (Ben Affleck), koga na početku filma vidimo kao usamljenog radnika na građevini koji se ne odvaja od alkohola i svako veče biva mrtav pijan. Zaplet nastaje kada ga sveštenik pozove da bude trener lokalnog košarkaškog srednjoškolskog tima. Džek je bio košarkaški talenat i ostavio je veliki trag igrajući za taj tim - njegovi slavni dani su odavno prošli, ali ispostaviće se da nisu zaboravljeni. Džek će sa odbojnošću prihvatiti ponudu, a kako tim bude napredovao, tako će i on dobiti šansu za konačno iskupljenje... Sportske drame su po pravilu predvidljivi filmovi, ali su i jedan od najpopularnijih žanrova jer je u prirodi većine ljudi da navijaju da neko uspe, naročito ako je taj neko imao male šanse za uspeh. Svi znamo za neki film u kome sportski tim nije dobar, ali postaje sve bolji dolaskom trenera i sve važno se događa na terenu ili nekom drugom mestu gde tim ima svoje mečeve. Tim je bitniji od 
Basketball is like poetry in motion, cross the guy to the left, take him back to the right, he's fallin' back, then just J right in his face. Then you look at him and say, "What?" Pre neki dan sam spomenuo White Men Can’t Jump, film koji je obavezan za gledanje ukoliko ste ljubitelj košarke, a danas ću pisati o još jednom takvom. Reč je sportskoj drami Spajka Lija (Spike Lee), koji ovde kombinuje svoju ljubav prema košarci i izraženi stil koji karakterišu lepa vizuelna rešenja, pitanja crnačke rase, uticaj medija na svakodnevni život itd. Ovaj film je snimljen za svega 23 dana i prvi put se desilo da Li u svom scenariju ne napiše neku ulogu za sebe. Radnja filma prati robijaša Džejka Šatlsvorta (Denzel Washington), osuđenog na dugogodišnji zatvor zbog ubistva, i njegovog sina Isusa (proslavljeni NBA košarkaš Ray Allen), koji je najveći srednjoškloski košarkaški talenat u državi, oko koga se otimaju agenti i univerziteti. Džejk biva pušten na nedelju dana kako bi ubedio Isusa da pristupi Big State univerzitetu, a zauzvrat bi dobio pomilovanje od guvernera. Problem je što njih dvojica nikako nisu u dobrim odnosima... He Got Game je tip filma koji će ostaviti lep utisak na istinskog ljubitelja košarke. Spajk Li je za ulogu Isusa kastingovao brojne košarkaše, prvi pik mu je bio Kobi Brajant, a blizu uloge je bio i Alen Ajverson, koji ipak nije zadovoljio ni minimum glumačkih kvaliteta potrebnih za ovu ulogu. Izbor je pao na trenutnog rekordera po 
It's nobody's fault, sometimes the ball don't go in. White Men Can't Jump je film koji je skoro svaki ljubitelj košarke barem jednom pogledao. Ron Shelton, filmaš koji očigledno voli sport i lepe žene, nam donosi priču o tandemu momaka koji zarađuju svojim basketaškim veštinama na terenima širom Los Anđelesa. Poster sa Vudijem Harelsonom i Veslijem Snajpsom automatski vraća sećanje na duo hastlera i na film koji je uglavnom ostao u lepom sećanju, naročito ako ste kao klinac (ili klinka) voleli da visite na košu. Bili Hojl (Woody Harrelson) je belac koji vara crne basketaše da je lak protivnik, pa ulazi u opklade sa njima, a jedna od njegovih žrtava je Sidni Din (Wesley Snipes), lokalni igrač dugog jezika. Sidni nakon toga postaje neka vrsta Hojlovog agenta i organizuje slične prevare po gradu kako bi zajedno zaradili brzi keš. Sidni sakuplja novac kako bi iselio svoju porodicu iz zajedničke stambene jedinice. Bili je u sličnim problemima, jer mu za vrat dišu uterivači dugova, a uz njega je devojka Glorija (Rosie Perez), koja se priprema za učešće u kvizu Jeopardy... Ovo je tip filma kome lako možete identifikovati očigledne nedostatke, ali koji poseduje dovoljno energije i privlačnosti da bude zabavan uprkos svim manama. To se naročito odnosi na gledaoce kojima odgovara ovakav tip filma, smešten u devedesete i pun crnačke kulture, i koji vole košarku. Sa druge strane, takvi gledaoci će poželiti da je bilo više košarkaških akcija, a manje 
We're lighter, we're faster, and if that don't work, we're nastier. Ford v Ferrari, u pojedinim zemljama nazvan Le Mans '66, je sportska drama o istorijskim događajima u svetu auto-industrije i auto-trka koju potpisuje režiser James Mangold (Logan) sa triom scenarista. Ove godine je bilo neočekivano puno dobrih filmova, a ovaj se izdvaja po tome što se bavi pojedincima koji su radili izvanredne, inspirativne stvari, a u plodovima njihovog rada uživaju milioni ljudi koji gotovo sigurno nisu ni čuli za njih. Zaplet filma se bavi odlučnim timom inženjera, dizajnera i vozača, na čelu sa vizionarem Kerolom Šelbijem (Matt Damon) i britanskim vozačem Kenom Majlsom (Christian Bale). Henri Ford II (Tracy Letts) je nezadovoljan prodajom i činjenicom da je Ferari neprikosnoveni proizvođač sportskih automobila, što dokazuju gotovo redovnim pobeđivanjem na prestižnoj 24-časovnoj trci Le Man. Jedan od saradnika Li Jakoka (Jon Bernthal) predlaže da se kompanija Ford uključi u tu trku, a Šelbi će biti zadužen za realizaciju projekta... Sukob iz naslova filma se ogleda u filozofiji ovih kompanija, što se najbolje vidi u njihovim proizvodnim pogonima. Fordova fabrika je puna bučnih proizvodnih traka za kojima mehanički radi puno ljudi, a dnevna proizvodnja prelazi nekoliko hiljada. Sa druge strane, kompanija Ferari (koja je tada još bila u vlasništvu svog osnivača) svoje sedište ima na imanju u Italiji, gde radnici oblikuju i dorađuju deo po deo, a konačni proizvodi 
A Prayer Before Dawn je film koji je privukao moju pažnju samo iz jednog razloga, a taj razlog je britanski glumac Džo Kol (Joe Cole), koga sam baš zgotivio zbog serije Peaky Blinders. Meni totalno nepoznata ekipa potpisuje ovaj projekat, a reč je o biografskom filmu, u kome pratimo britanskog boksera Bilija Mura, koji je dospeo u tajlandski zatvor zbog trgovine narkoticima. Na početku priče pratimo Bilija kome ne cvetaju ruže na Tajlandu. Navučen je na jabu, popularnu drogu koja je mešavina metamfetamina i kofeina, koja je razlog što nema previše uspeha u sportu kojim se bavi. Pored toga radi i kao diler, zbog čega biva uhapšen i poslat u zloglasni zatvor Čiang Mai. Tamo će se suočiti sa raznim teškoćama, a izlaz će pronaći u tajlandskom boksu (muay tai), koje ima svoja takmičenja u okviru zatvorskog sistema. Iako je mišićav čovek, bokser koji je sposoban da izdrži veliku količinu bola, Bili je stranac u nepoznatoj zemlji koji je na putu auto-destrukcije. Nije pogrešno zaključiti da je češće pod uticajem droge nego što je strejt. To se potvrđuje njegovim dolaskom u zatvor, kada mu treba prilično dosta vremena da shvati šta mu se desilo. Ne napušta ga ulični prkos, koji će ga dovesti u opasne situacije. Kriziranje i korišćenje droge će samo povećati njegovu konfuziju i zbunjenost. Bili svakako nije cvećka, ali je zastrašujući svet droge i bandi unutar zatvora previše čak i za njega. Film je snimljen na realnim lokacijama, bez 
America, you know... They want someone to love but they want someone to hate. And they want it easy. But what's easy? And the haters always say: Tonya, tell the truth! But there's no such thing as truth. I mean it's bullshit. Everyone has their own truth. And life just does whatever the fuck it wants. That's the story of my life. And that's the fucking truth! Najveći skanadal u umetničkom klizanju se desio 1994. godine uoči Olimpijskih igara u Lillehammeru (Norveška), kada je jedna od najboljih klizačica na svetu Nensi Kerigan napadnuta nakon treninga. Iako je prvobitna namera napada bila da joj slomi koleno, napadač je promašio i naneo joj lakše povrede u predelu butine, tako da je Nensi bila onemogućena da nastupi na prvenstu Amerike, koje bi selektiralo tri predstavnice za Olimpijske igre. Pobedu je odnela kontraverzna Tonja Harding, za koju se nakon Olimpijskih igara (gde je ipak zavšila tek na osmom mestu) ispostavilo da je učestvovala u planiranju napada na Nensi, zajedno sa svojim bivšim mužem Džefom Gilulijem. Možda sam dosadna što se ponavljam, ali biografske (sportske) drame su moj omiljeni žanr. Kada se pojavio trejler za ovaj film, znala sam da ću ja pisati recenziju, bez obzira na kvalitet ili odsustvo istog u ovom filmskom ostvarenju. Nisam pogrešila, kao što nećete ni vi ako date šansu ovom filmu, koji je veoma poseban. Da razjasnimo nešto, ovo nije tipična inspirativna sportska drama, kao što možda očekujete. Od svega nabrojanog, 
- You're changing that boy's life. - No. He's changing mine. Biografske drame koje se bave sportistima ili ljudima koji rade u sportu po pravilu imaju inspirišući karakter - takve priče retko koga ostavljaju ravnodušnim. Filmovi kao što su Remember the Titans ili Moneyball predstavljaju sport u pravom smislu te reči, kao nešto što se igra srcem, a ne kao sredstvo za zarađivanje. Sa druge strane, postoje i sportske drame koje se bave neočekivanim uspesima pojedinca, koji dokazuju da zalaganje, trud i bezuslovna podrška često dovode do vrhunskih rezultata. Takav je slučaj i sa ovim filmom koji potpisuje Džon Li Henkok (John Lee Hancock). The Blind Side je baziran na istinitoj priči o bračnom paru Li En Tuohi (Sandra Bullock) i Šon Tuohi (Tim McGraw) koji su uzeli pod svoje beskućnika Majkla Ojera (Quinton Aaron). Big Majk ne zna ko mu je otac, majka mu je nestabilni narkoman, ima veoma slabo obrazovanje, ali svojom korpulentnom građom predstavlja veliki talenat za američki fudbal. Porodica Tuohi mu pruža maksimalnu podršku, on živi sa njima i čine sve kako bi uspešno završio srednju školu i kako bi dobio stipendiju za neki od koledža. U ovom filmu vidimo njihov odnos od prvog susreta, pa sve do Majklovog prvog dana na koledžu. Pre gledanja filma sam očekivao mnogo više američkog fudbala, ali je on gurnut u stranu u korist priče koja se više bavi odnosima između likova nego samim sportom. Sportski filmovi su često predvidljivi, poneki znaju 