Nisam mislila da ću doživeti taj dan da pohvalim film u kome glumi Dženifer Eniston (Jennifer Aniston), a još manje da pohvalim nju, njenu glumu koja je pojela sve ostalo u više nego dobroj drami režisera Daniela Barnca. Međutim, desilo se i to, ma kako to mnogima (a tek meni) neverovatno zvučalo. Ovaj film je najbolje (ok, jedino dobro), najkvalitetnije (ok, jedino kvalitetno) i najzrelije izdanje meni omražene i najantipatičnije glumice u ovom trenutku. Tačnije, do ovog trenutka. Bila je toliko dobra da ću morati potražiti drugu glumicu da zameni njeno mesto. Kao što jedna lasta ne čini proleće, tako ni ova jedna sjajna uloga ne čini Eniston dobrom glumicom, ali je za mene čini podnošljivom, a to je velika stvar. Kristen (jel’te, mislim na Belu iz Tvajlajta), vraćam te na prvo mesto!
Dženifer glumi Kler Simons, ženu koja pati od hroničnih bolova. Naime, u saobraćajnoj nesreći je izgubila sina i zadobila teške povrede. Kreće se jako teško, njen fizički bol se vidi na njenom licu, pravi bolne grimase svaki put kada učini neki veći napor. Ima ožiljke po licu i celom telu, ne podnosi ništa i nikoga. Bes koji se nagomilao u njoj izbija svaki put kada joj se neko obrati. Od sebe je u tom procesu oterala muža i prijatelje, a jedina osoba koja je koliko-toliko uz nju je njena kućna pomoćnica Silvana (Adriana Barraza) koja sa dosta strpljenja nekako toleriše nju i njenu bolesnu potrebu za lekovima.
Kada se članica njene grupe za podršku Nina (Anna Kendrick) ubije, Kler biva i izbačena iz grupe zbog neprimerenih komentara oko Nininog samoubistva. Ona tada dobija novu opsesiju, odluči istražiti zašto se Nina ubila i namerno ulazi u život Nininog muža (Sam Worthington) i tu pokušava da nađe neke odgovore, ali i neku vrstu utehe.
Pošto me je film veoma dirnuo i ostala sam zatečena glumačkim performansom, ovaj osvrt neće biti tipični nego ću ga napisati u pasusima koji su označeni fazama tugovanja naše glavne junakinje. Nema velikih spojlera, samo su navedene neke situacije da dočaraju neke segmente filma.
Šok, neverica i poricanje. Ovaj segment filma nije prikazan kako smo navikli, bukvalno da je istresen pred nas. Veoma pažljivo je zamotan u Klerino ignorisanje kada neko spomene nesreću. To, naravno, prati neizbežno menjanje teme. Takođe, ignoriše i pozive bivšeg muža kao što izbegava da se sretnu i da on pokupi svoje stvari iz njihove kuće. Izbjegava bilo kakav susret sa realnošću, sa podsetnikom da se desila ta grozna tragedija, sa bilo čime što može da je podseti na to, ali ne može da to izbegne svaki put kada se skine i pogleda sve ožiljke na telu koji su tu, svedoci da se to zaista desilo. Oni su njena najgora noćna mora, njen krst koji nosi.
Intenzivna zabrinutost, čežnja, protest. Kler oseća anksioznost, strah koji ne uspeva da objasni. Iako ne želi nikakvu interakciju sa ljudima ona, kao i svako drugo ljudsko biće, treba bliskost. Brine je (iako to ne želi da da do znanja) što je sama u svemu tome. Njen apetit je nestao, san ne dolazi na oči, živopisno sanja i budi se milion puta u toku noći. Nije samo fizički slomljena, mnogo gori je emotivni bol sa kojim mora da se nosi. Neobična bliskost sa njenom kućnom pomoćnicom, bliskost sa njenim radnikom sa kojim povremeno ima seks iako je svaka kost u telu boli, ali je čini živom, samo da oseti nečiji dodir. Bliskost sa potpunim strancem sa kojim nesvesno želi da podeli bol zbog gubitka koji su oboje osetili. Apetit i san se u ovim situacijama uvek poremete.
Očaj i depresija. Za ovu fazu ne treba puno reči, sve se svodi na dve – tablete i alkohol. Još tableta protiv bolova. Tihuana i krijumčarenje još tableta protiv bolova u religioznim statuama. Popratna obamrlost tela, njenog uma, totalni blekaut. Povremene halucinacije koje vode stanje njenog, jako krhkog uma do granice.
Oporavak. Na kraju je Kler prihvatila stvarnost, dopustila da je drmne ležeči na šinama i halucinirajući. Tortu koju joj je kradljivica napravila simbolizuje novi početak. Bol zbog gubitka u svom punom sjaju je proradio dok je gledala u ogromnu sliku nje i sina, punu boja, koju joj je ostavio bivši muž u njenom dnevnom boravku. Kler se kroz druženje sa Rojom i njegovim sinom polako oporavlja, a da nije ni svesna toga i koliko je to bitno.
Ne bih vas puno zadržavala o tehničkim i nekim drugim info detaljima. Film jeste skromnijeg budžeta, ali odlične režije, još boljeg scenarija, a najbolje glume Dženifer Eniston u njenom životu. Drama koja dotiče definicije žalosti, tuge, gubitka u samoj njihovoj esenciji. Cake će vas vas uvući, ispreturati, sažvakati i na kraju ispljunuti, a vi ćete ipak biti zadovoljni.[yasr_multiset setid=0 show_average=’no’]
