Iako je film odlično snimljen, skroz je besmislen, spor, nadrealan i bolestan.
Ovo je najčešći komentar koji u najkraćim crtama opisuje prosečnog filmofila, a koji se sve češće može čuti. Da ustanovimo na početku nešto – besmisleno, sporo, bizarno (bolesno) i nadrealno samo danas i može u rečenicu sa Refnovim (Nicolas Winding Refn) imenom, u pravom smislu tih reči. Ostali režiseri (izuzetak je Dejvid Linč, naravno) uglavnom se pretvaraju da snimaju takve filmove, ali zapravo ne. Osim Refna, niko nije dovoljno hrabar, inovativan i što je najveća prepreka – ne rizikuje. Ja ga baš zato izuzetno cenim i sve više poštujem. Kada sam pomislila da ne mogu više da mu se divim – desio se ovaj film. Bingo! Ipak mogu!
Radnja filma dešava se u Los Anđelesu, centru modne, filmske i muzičke industrije. Junakinja filma je Džesi (Elle Fanning), obična šesnaestogodišnja devojka koja misli da može uspeti kao manekenka. Iako je na prvi pogled obična, na onaj drugi ima nešto što je izdvaja od ostalih sličnih devojaka – tužni i zamišljeni pogled kojim magnetno privlači, a njena naivnost i nevinost joj dižu cenu još više. Na svom prvom snimanju upoznaje mladog fotografa Dina (Karl Glusman) sa kojim počinje intenzivnije druženje i šminkerku Rubi (Jena Malone). Rubi se odmah na početku postavlja zaštitnički i kasnije je upoznaje sa par manekenki, koje pri prvom susretu ne mogu sakriti svoju očiglednu zavist i ljubomoru prema privlačnosti pridošlice Džesi koja krade svu pažnju.
Očekivala sam da mi se film ne svidi. Ne zbog kritika (kojih će itekako biti u sve većem broju) ili impresije nekih drugih, jednostavno nisam mislila da ću imati strpljenja ispratiti sve što nam je Refn ovaj put ponudio. Prevarila sam se i drago mi je zbog toga, prvenstveno jer je ovaj film najlakše iskritikovati, a ja ne volim lakši put. Uvek biram onaj drugi, teži, izazovniji i zadala sam samoj sebi zadatak da pokušam recenzijom da vas bar nagovorim da filmu date šansu, iako znam da sigurno većina sigurno neće film doživeti ni upola jako kao ja. Zato ćete pogledati nešto inovativno uklopljeno, nešto što diše drugačije i ako ništa, nikada ranije takvo nešto niste gledali. Preuzimam odgovornost da film i ne valja i da neće da vam se svidi, ali da nije drugačiji od svega ostalog (i Refnovog dosadašnjeg rada i aktuelnih filmova) to nikome ne priznajem. U ovom trenutku, to mi je najbitnije.
Film sija, šljašti – naziv je u potpunosti pogođen. Svaki drugi kadar je previše estetičan, ako uopšte mogu tako da se izrazim. Počevši samo od boja koje se dosta agresivno smenjuju u anamorfnom formatu (višedimenzionalnom) i taman se naviknete, a onda idu dugi i statični (naizgled prazni) Refnovi simetrični kadrovi jednostavnosti i običnosti. Sve je to popraćeno uz odgovarajuću kostimografiju (aka modu) tematike filma, a dodato je dosta, čak i previše svega ostalog što ide uz priču glavne junakinje. Poneke stvari nisu ravnomerno dozirane, ali krajnji utisak je da je to sve ipak ispalo jako dobro i da drugačije nije moglo.
Beauty isn’t everything. It’s the only thing.
Veliki je rizik praviti misaonu triler dramu na Refnov način, ubaciti povremeno sci-fi (nadrealne) elemente, začiniti jakom seksualnom konotacijom koja ostaje ipak u naznakama i graniči sa dozvoljenim (referišem se na sobu 214 u filmu), u drugom delu filma dodati malo horor elemenata, koji začinite kanibalizom, pa sve to opet pretvorite u neku filozofiju. Taj kanibalizam je pokupio najviše (negativnih) kritika, jer mnogi nisu povezali manekenke i njihovo izgladnjivanje sa istim. U ovom filmu imate i više od navedenog, ali sam sažela ono najvažnije, pokušavam da vas ne isprepadam previše.
Scenario, minimalistički kao i obično, i samu priču je napisao Refn, a film je posvetio svojoj supruzi Liv.
Za muziku je bio zadužen kompozitor Klif Martinez, koji je sarađivao sa Refnom na njegova poslednja tri filma, a istaknuću dve numere koje su najviše dale pečat filmu, a to su odjavna pesma megapopularne pevačice Sie – Waving Goodbye i Juliana Windinga – The Demon Dance (scena u noćnom klubu) .
Iako je El Fening sve, moram priznati da sam ja ostala zatečena izvedbom jedinstvene Džene Maloun i da mi je ona dosta upečatljivija i da je mnogo bolje odglumila. Pri tome ne mislim samo na zahtevnije i dosta hrabrije scene, prvenstveno mislim na njenu uverljivost. Sjajna glumica. El Fening je bila verodostojna, to mogu pohvaliti. U vreme snimanja filma zaista je imala šesnaest godina, tako da je režiser uglavnom iskoristio sve što je mogao od nje u datom trenutku da bude što bolja. Uspeo je u tome, ali je do mene. Ja nisam njen fan, uvek ću misliti i tvrditi da joj je sestra (Dakota) glumica A klase, a El kaska. Pohvaliću manju ulogu Kijanu Rivsa (Keanu Reeves) koja je, iako je minorna, najbolja njegova rola koju je odglumio u poslednjih par godina.
I can’t sing, I can’t dance, I can’t write… no real talent. But I’m pretty, and I can make money off pretty.
Mogu ja naširoko i nadugačko pisati i dalje, ali ne smem da vam objasnim film. Ukazala sam na par stvari, par metafora, ali više ne smem da otkrivam – najbolje ćete doživeti film ako što manje informacija njemu imate.
Ako želite da vam se The Neon Demon svidi, morate uložiti maksimalne napore da proniknete u sam film, da pohvatate sve alegorije, svu simboliku, sva bitna prenesena značenja i metafore na taj modni svet i uopšteno društvo danas u filmu, predstavljeno najčešće kroz duge scene koje ćute, a toliko puno govore tim ćutanjem. Svega toga ima, sve je to tu, ali nije izloženo, a kamoli predstavljeno na konvencionalan, ustaljen način na koji je većina navikla navikli – predstavljeno je na Refnov način.
Ovim filmom je otišao korak dalje u svoj filmski tabu, bizarnost, ponovo je preterao, ali ovaj put nije imao meru ni granicu, nikakva ograničenja. Ovo je neki novi, hrabriji Refn i trebaće dosta vremena da se naviknete i da ga prihvatite, čak i ako ste poštovalac njegovog rada.[yasr_multiset setid=0 show_average=’no’]
