Lepota nije privilegija jedne rase, jednog naroda i svaka zemlja se treba iznutra upoznati.
Malo sam promenio jedan citat iz filma, koji je izgovorio Lojd Ejs Gruver (Marlon Brando), dodao mu nešto svojeg i mislim da ga nisam oskrnavio. Pozorišni background je čudnim putevima svojstvenim dream factory povezao Branda i režisera filma Džošuu Logana (Joshua Logan), koji se uspešno transformisao iz daski koje život znače u orbitu sedme umetnosti. Ugled je stekao upravo režirajući punokrvne američke melodrame koje su u sebi imale dašak spektakla, iako ništa spektakularno nisu izlagale. Logan je u to vreme bio i komercijalno isplativ majstor i mogao je birati sa kim će raditi.
Njegovi prvi izbori za ulogu vojnika američkog ratnog vazduhoplovstva bili su Viliam Holden (tada najisplatljivija muška zvezda) i zvezda strelovitog uspona, markantni Rok Hadson. Ne sumnjamo da bi film bio veliki hit i sa njima dvojicom, ali sudbina se opet zaigrala i nekako je Brando upao u vojničko sedlo. Naravno, gde je Brando, tu ima i vatre. Težak za saradnju bio je izričit da ne menja svoj južnjački naglasak koji će vam, verujem, zvoniti u ušima ako se budete odlučili pogledati ovaj film. Međutim, to je bio pun pogodak. Taj drčni naglasak jednostavno je išao sa karakterom i bahatošću lika koji na sve to površno gleda i na prvu nema nikakve veze sa kulturom i običajima te daleke, ali vrlo otmene, istorijski bogate zemlje.
Sayonara je klasična melodrama made by America, ali postavljena u grad Kobe, šest godina posle kapitulacije Japana. Jedan deo američkog vazduhoplovstva je stacionirano u Koreji i upravo tamo upoznajemo našeg junaka Lojda, koji dobija naredbu da se prebaci u Japan. Generalov sin, vojnički dresiran u razmišljanju, nevoljno odlazi jer za sobom ne voli ostavljati nedovršene poslove. U Kobeu ga čeka iznenađenje u vidu verenice Eilin (Patricia Owens), inače kćeri generala Vebstera, da bi konačno potpisali bezuslovnu ljubav, dok ga njegov najbolji prijatelj i saborac u ratu Keli (Red Buttons) zamoli da mu bude kum. Naime, on ženi Japanku Katsumi, a Lojd bukvalan i propisno vojnički rigorozan kakav jeste, ne podržava taj brak, ali ipak pristaje biti kum, nesvesno stavljajući svoju glavu na tacnu svima u vojsci zadojenim mržnjom prema žutoj rasi.
Međutim, ispostavi se da Eilin nije devojka koja će se zadovoljavati samo etiketom žene vojnika, jer je posmatrajući druge žene i rastući u takvom okruženju svesna ograničenosti te uloge. Ona želi mnogo više, želi da je voljena na pravi način, a ne radi toga što je to unapred naređeno. Svaka žena želi da živi i dušom i telom uz svoga muškarca. Ako ne živi onda je usamljena. Pre toga, zapanjena je neumesnim zapažanjima svoga verenika, kad su gledali predstavu muškog teatra Kabuki gde muškarci glume ženske uloge i posle toga njegovim pokušajima duhovitosti u razgovoru sa cenjenim glumcem Nakamurom, koga ona očito mnogo ceni.
Upravo poljuljan verom u Eilin, Lojd se baca na otkrivanje čari te drevne zemlje i sa kapetanom Beilijem (James Garner) koga je pre drsko oterao, posećuje ženski teatar Matsubaši fasciniran lepotom glavne plesačice i glumice Hane-Ogi. Kroz to zaljubljivanje vraća mu se onaj osećaj iz mladosti kada je imao drugačije snove i težnje, koje je podredio braneći upravo bedem i interese svoje države i naroda.
Problem međurasne ljubavi u post-ratnom periodu zanimljivo je štivo za filmaše, književnike, odnosno sve ljude koji se vole izražavati putem umetnosti. Mudri režiseri poput Logana znali su iz takvog zahvalnog predloška izvući bit filma, ukrasiti ga vlastitim komponentama, napraviti ga prijemčivim široj publici spretno balansirajući sa sentimentalnošću koja vrlo lako može upasti u klišeiziranu patetiku. Ipak, nakon više od pola stoleća zub vremena nagrizao je neke segmente filma (isto kao što je slučaj sa Picnic) posebno onaj koji se tiče trajanja, što se može opravdati pomamom za spektaklima. Međutim, vizualnost i postavka scene, gde je sve u sinergiji sa glumcima u njoj i kritika društva koja je i dan danas aktualna, drži Loganov film još uvek zasluženo visoko. Ja ga, recimo, smatram boljim od srodnog srceparajućeg An Affair To Remember, koji baš i ne stari najbolje.
Napomenuću još i odlične detalje koje izgledaju kao posebne priče slaveći sve druge ljubavi oko njih. Takva jedna je priča o dve stene u moru, koje su zbog neposredne blizine žitelji toga mesta venčali i ukrasili drvenim opasačima predstavljajući tu večitu pripadnost jedne drugoj. Omaž pozorišnoj karijeri Logan je potencirao više puta, što u muškom, što u ženskom teatru, a posebno mi se svidela slatka postavka scenografije u kojoj je igrala Hana-Ogi, koja je uparila kulturu dalekog istoka sa američkim mjuziklima iz onih sjajnih swing opereta sa mnogo pernatih kostima i kića gde sve vrišti od drečavih boja.
Tanabata je festival zvezda u Japanu. Slavi sastanak božanstava Orihime i Hikoboš. Održava se jednom godišnje, gde je božanstvima, koje je po mitologiji razdvojio mlečni put, dozvoljeno ponovno spajanje i to samo jednom godišnje, sedmog dana, sedmog meseca lunarnog kalendara. Očito se zvezde još uvek igraju sa našim srcima testirajući koliko smo spremni da se borimo i žrtvujemo za taj sitni tren iskonske ljubavi, ali i potpunog zadovoljstva.[yasr_multiset setid=0 show_average=’no’]
