A king has no friends. Only followers and foe.
Engleski kralj Henri V je vladao relativno kratko početkom petnaestog veka, ali se smatra za jednog od najvećih vladara srednjevekovne Engleske. Jedan od razloga su uspesi koje je imao u Stogodišnjem ratu protiv Francuske, poput pobede u bici kod Ažinkura, a drugi je svakako Vilijam Šekspir, koji ga je učinio besmrtnim u svojim istorijskim delima (Henriad).
Kenet Brana je 1989. godine adaptirao, režirao i glumio u filmu Henry V, koji se sa pravom smatra za jednu od najboljih filmskih adaptacija Šekspirovih dela svih vremena. Ovako popularna istorijska ličnost svakako zaslužuje i svoju modernu verziju, pa su pre šest godina David Michôd i Joel Edgerton počeli sa svojom verzijom priče. Miču iza sebe ima nekoliko filmova i mini-seriju Catch-22, dok je Edžerton uvažen glumac, koji se sve više hvata pisanja i režiranja. Ovaj film je premijerno prikazan na festivalu Veneciji, a Netflix je otkupio prava za distribuciju.
Hal (Timothée Chalamet) je nenametljivi princ i nevoljni naslednik engleskog prestola, koji je okrenuo leđa svom ocu tiraninu Henriju IV (Ben Mendelsohn) i plemićkom životu, pa živi među običnim ljudima. Nakon smrti oca, Hal biva krunisan u kralja Henrija V i primoran je da prihvati život i obaveze od kojih je pokušavao da pobegne. Kao mladi kralj pokušava da pronađe balans u politici na dvoru i da vodi ratu koji mu je njegov otac ostavio. Bez osobe kojoj može beskrajno da veruje, poziva svog starog prijatelja i mentora, proslavljenog viteza Džona Falstafa (Edžerton), da mu se pridruži u napadu na Francusku…
Pojedinci bi rekli da je mana ekranizacija klasičnih dela poput Šekspirovih je što pokušaj da se ona učine boljim može značiti samo pretencioznost. Njegovoj priči, u kojoj buntovni mladić postaje engleski kralj, su scenaristi pružili jasan narativni fokus. Taj fokus je transformacija našeg protagoniste od ljubitelja alkohola i lakih žena do ujedinitelja Engleske u ratu protiv Francuza. Šekspirova tranformacija je bila blaža, jer je njegov Hal znao da je rođen da bude kralj, siguran da će taj posao obavljati najbolje što može.
Hal u ovom filmu niti želi presto niti veruje da ima sposobnosti da bude dobar vladar. Pokušava da izbegne svoje nasleđe, ne zanima ga politika i nema nameru da vodi rat koji je započeo njegov otac. Sa druge strane, Hal se pokazao kao sposoban ratnik, što će ga ubrzo dovesti do učešća u bici. On nije predstavljen kao neki romantični junak, ali je očigledno da je dobio doze ponosa, arogancije i samopouzdanja, naročito nakon dobijanja krune.
Pored ignorisanja originalnih dijaloga promenjeni su i određeni aspekti likova, kao kod Falstafa recimo. Kod Šekspira je kukavica koja voli puno da priča, dok je ovde gotovo mudrac, kao ratnik koji priča samo kada misli da je to neophodno. Verujem da, između ostalog, služi i kao pokazatelj Halove/Henrijeve transformacije, dok je on iskren i dobrodušan prema svome prijatelju, koji je sticajem okolnosti postao kralj Engleske. Jedno od glavnih pitanja ovog filma je da li se Hal transformisao ili je podsvesno čekao priliku da pokaže koliko je sličan svome ocu, naročito u haosu i bezdušnosti rata.
Moj zaključak je da izostanak originalnosti u ovom slučaju i ne predstavlja minus, naročito jer je scenario živopisan, što film ostavlja snažan vizuelni utisak i što su glumci na svom nivou. Timoti Šalame vam sigurno neće pasti na pamet kada se spomene termin ratoborni kralj, ali on i u ovom filmu dokazuje da je jedan od najboljih mladih glumaca današnjice. Veoma mi se dopala sporedna uloga Roberta Petinsona (Robert Pattinson) koji se uspešno otarasio statusa zvezde tinejdž-filmova i izborio za status ozbiljnog glumca, što Denijelu Redklifu, recimo, nikako ne polazi za rukom.
The King je odlično realizovana istorijska drama i promišljena adaptacija Šekspirovog dela koja postavlja pitanja o prirodi moći i onima koji su izabrani da upravljaju – scenaristi su promenili ono što treba kako bi dobili studiju karaktera, ali su uspešno zadržali istorijski duh priče. [yasr_multiset setid=0 show_average=’no’]
