Komedija, drama ili nešto treće? Film The Way Way Back (Put, put nazad) je još jedno ostvarenje u nizu onih o kakvim smo i ranije pisali, tačnije koji se svrstavaju u mnoge žanrove, a da zapravo ne pripadaju ni jednom od njih. Kao što smo i ranije pominjali, ovakvi filmovi poseduju samo mrvice pomenith žanrova, koje nisu dovoljne da bi ih u okviru pomenutog i doživeli. Možda bi najbezbolnije bilo ovo ostvarenje okarakterisati kao film o odrastanju i pronalaženju sebe ili kako se ovakve priče popularno nazivaju “coming of age”. Međutim, ovo bi takođe bile prejake reči, s obzirom da se radnja ovog filma bavi samo delićem kompleksnog putovanja kao što je razvojni put mladog čoveka. Na kraju krajeva, možda segment žanrovskog svrstavanja i nije toliko bitan, te će vam ova naša dilema delovati i suvišno, pa možda i smešno. Dakako da je filmove ponekad teško kategorisati u ovom aspektu, a u ovakvim slučajevima ljudi ih često i ne doživljavaju na jednak način. Dakle, svrstajte ga sami gde želite, a mi ćemo u daljem tekstu pokušati da prodremo u druge elemente ovog ostvarenja, koji su nadamo se relevantniji od ovog uvodnog.
Protagonista filma The Way Way Back je četrnaestogodišnji Dankan (Liam James), koji odlazi na letovanje sa svojom majkom Pam (Toni Collette) i njenim novim dečkom Trentom (Steve Carell), kao i Trentovom ćerkom Stef (Zoe Levin). Stidljivi pubertetlija Dankan baš i nije oduševljen celom idejom o letnjem odmoru sa svojim potencijalnom očuhom, prema kojem sa razlogom ne gaji simpatije i radije bi proveo leto sa svojim ocem, koji na žalost za njega baš i ne haje. Početak ovog letovanja za Dankana ne deluje uopšte obećavajuće, međutim, on ovom prilikom stiče dosta starijeg prijatelja Ovena (Sam Rockwell), koji će mu pomoći da izađe iz svoje ljušture i stekne samopouzdanje. Istovremeno, za Dankana se rađa i bitan momenat upoznavanje devojke Susan (AnnaSophia Robb), sa kojom takođe nalazi zajedniči jezik.
Iz našeg pomalo kritički nastrojenog uvoda ste možda osetili da ne delimo neko oduševljenje ovim filmom, ali nije sasvim tako. „The Way Way Back“ je zapravo jedna vrlo topla priča, prožeta disfunkionalnim odnosima među njenim akterima, što ujedno čini i njenu dramatičnu komponentu. Njene emocije ne dodiruju neke ekstreme i to je možda ne čini tako snažnom pričom. Međutim, ne nalazi se sve u životu na potpuno suprotnim polovima, pa tako i ovaj film, koji je kao i sam život, malo komedija i pomalo drama. Dankanovi problemi nisu velikih razmera, kao npr. problemi egzistencionalnog karaktera, te će se nekome možda učiniti i nebitnim, ali su za Dankana oni svakako najveći. Dakle, reč je o običnom dečaku sa svakidašnjim problemima, te je najbolje ovoj priči tako i pristupiti, ne tražeći joj nedostatke u temama kojima se zapravo i ne bavi.
Prvo što upada u oči, kada je gluma u pitanju, najpre je krajnje atipična uloga Stiva Karela. Ovo možda nije tolika potvrda njegovih glumačkih sposobnosti, koliko naša navika da ga gledamo kao komičara. Sama veza žanra komedije i imena Karela u naslovu ovog filma, stvara očekivanje da će Karel definitivno biti zadužen za humor u njemu, što se međutim ispostavilo kao potpuno pogrešno. Nakon polovine filma, najednom shvatate da Stiv nije nimalo smešan u ovom filmu, niti će biti i što je najvažnije i ne treba da bude. Njegova rola predstavlja zapravo najnegativniju ličnost u filmu ili blaže rečeno on glumi kretena i to vrlo uspešno. Sa druge strane, za kompletan humor u filmu, koji se sastoji od jednog ili dva “ha-ha” momenta, zadužen je Sem Rokvel i isključivo Rokvel, barem što se uspešnih skečeva tiče. Ostatak ekipe je obavio zadovoljavajući glumački posao, ali ništa spektakularno, pa tako od ostalih pomenutih imena nikoga posebno ne bismo ni izdvajali.
Za kraj bismo pomenuli i relativno kvalitetnu muziku u filmu „The Way Way Back“, koja doprinosi da celokupna impresija o ovom ostvarenju bude bar za još nijansu prijatnija. Ako ste se zasitili filmskih blokbastera i želite neki sasvim običan film, sa običnom pričom, ovo ostvarenje bi moglo biti pravi izbor za vas. Možda najbliži u poređenju ovom ostvarenju bili bi filmovi Adventureland, (500) Days of Summer ili čak Little Miss Sunshine, sa kojim deli i sličnu glumačku ekipu, pa ukoliko su vam se svideli navedeni, nema razloga da vam se ne svidi i „The Way Way Back“. Ujedno, ovo je film pogodan za gotovo sve uzraste i može biti lep doživljaj za celu porodicu.
8/10
Autor: Nikola Milošev
