I just want what everybody wants. I seem to have a harder time getting it.
Kao što ste verovatno i sami primetili, biografski filmovi su se promenili u poslednjih nekoliko godina, u smislu da više ne pratimo epsku razmeru priče koja svog lika predstavlja kroz njegov čitav život. Umesto toga, autori se u poslednjih nekoliko godina uglavnom bave specifičnim događajem ili određenim godinama u životu protagoniste. Izgubilo se na tome da saznamo više informacija, ali se dobija postojaniji dramski naboj.
Judy je tipičan takav film i koncetriše se na nekoliko meseci 1968. godine u životu legendarne Džudi Garland, glumice i pevačice iz zlatnog doba Holivuda, koju svi znamo kao Doroti iz filma The Wizard of Oz. Dani slave su iza nje, zavisna je od pilula i alkohola, razvedena je i usamljena. Tezgari sa decom kako bi zaradila neki dolar, sve dok ne dobije priliku da odradi niz koncerata u Londonu, gde ima veliku bazu poštovalaca.
Tokom tih nekoliko meseci mi paralelno pratimo i nju kao devojčicu na snimanjima filmova i ispostavlja se da su njeni problemi krenuli još tada. Producenti su joj davali razne tablete kako bi duže bila budna i produktivna, kako bi joj smanjili apetit i svaki minut odmora joj je bio programiran. Džudi je postala slavna, ali su joj mehanizmi eksploatacije starog Holivuda i rad bez predaha izvukli slobodu, nevinost i dečju radost, uz nesanicu i doživotnu borbu sa zavisnošću kao koletaralne štete.
Scenario Toma Edžea, baziran na predstavi Pitera Kviltera End of the Rainbow, je ograničen na nekoliko važnih delova u Džudinom životu. Ti delovi nisu njeno otkriće, uspon i pad u MGM, neki od brakova, rođenje dece i sve ono što bismo očekivali od tipičnog biopika. Scene iz njene mladosti su tu da vidimo kako već u tom dobu nije imala nikoga, da je bila zavisnik i da ne može zamisliti život bez ljubavi i obožavanja svoje publike. Flešbekovi nisu česti, ali su veoma efektno postavljeni, a rutine dečjeg glumca su gotovo iste sa rutinama odraslog zauzetog izvođača. Shvatamo da Džudi nije uskraćeno samo detinjstvo, već i mogućnost da odraste.
Zaplet filma je jednostavan jer Džudi, praktično beskućnica i u borbi za starateljstvo nad svoje dvoje najmlađe dece, pristaje da odradi nastupe u Londonu. Od nje očekuju da bude zvezda, ali alkohol, tablete i nedostatak sna dovode u pitanje svaki njen nastup. Ti nastupi su veoma kvalitetno realizovani, a film poseduje nekoliko muzičkih sekvenci u kojima je Džudi sjajno ispraćena od strane kamere. Režiser omogućuje da se ove scene usredsrede na performans Renée Zellweger, a ujedno služe i kao nastavak Džudinog trenutnog stanja, da shvatimo da njeni problemi ne nestanu kada se popne na binu.
Džudi Garland je duhovita, šarmantna, talentovana žena koja je stekla reputaciju problematične i narcisodine dive, ali autori imaju veoma simpatičan pristup prema njoj – niti je glorifikuju, niti je oplakuju. Predstavljaju je kao ženu koja je Džudi Garland jedan sat dnevno, dok je ostale sate sasvim obična žena sa svojim potrebama i problemima. Bori se sa nesanicom, raspriča se kad popije, sjajna je sa decom i kada je scena njena, ali je svesna da je njeno postojanje tužno i samo želi da je podrže i ostave na miru.
Iako deluje krhko, Džudi se ponaša kao da je ništa ne može poremetiti. Publika je voli, ali ona žudi za ljubavlju i poštovanjem na ličnom nivou. Iz odnosa sa šefom studija Lujem B. Majerem (Richard Cordery) mi vidimo da je još u mladosti naučila da sumnja, kritikuje i čak da mrzi sebe, a začarani krug zavisnosti joj nikako nije išao u prilog. Implicitne pretnje joj ubijaju životnu volju, njen život je vlasništvo studija, a takvo ophođenje prema njoj je rezultiralo njenom konstantnom potrebom za jakom figurom, što je dalje dovelo do pet propalih brakova.
Rene Zelveger je bila u nekoj vrsti ilegale u poslednjih nekoliko godina i više je privlačila pažnju svojim fejsliftingom umesto ulogama. Ispostavlja se da je ovde sve te godine nadoknadila – veoma liči na Džudi, peva, pleše, ali su mene posebno oduševile emocije i mikro-ekspresije koje joj bljesnu na licu gotovo iz sekunde u sekund. Njen utisak usamljene, napuštene žene je neverovatno jak i ja sam skroz zaboravio da gledam Rene Zelveger, već sam je gledao kao samu Džudi Garland. Uveren sam da će se nadobijati nagrada u predstojećoj sezoni filmskih dodela.
Judy je usko fokusirana, ali emocionalno veoma jaka biografska priča o jednoj od najtragičnijoj ličnosti zlatnog doba Holivuda – koliko god ta priča delovala jednostavno, autori su se ovde dotakli nečeg mnogo dubljeg, a nastup Rene Zelveger u glavnoj ulozi retko koga neće iznenaditi i oduševiti.
moja konačna ocena: 9/10
