Roy Andersson je živa legenda švedskog filma, koji iza sebe ima samo šest dugometražnih radova, ali su čak četiri bili u konkurenciji za Oskara. Najpoznatiji je po svojoj tzv. Living trilogiji, koju čine filmovi Songs from the Second Floor (2000), You, the Living (2007) i ovaj iz naslova teksta. Reč je o slow cinema radovima, sa specifičnim Andersonovim stilom.
Taj stil se sastoji od dugih snimaka, apsurdne komedije i grotesknih karikatura švedskog drušva i kulture, sa glavnom temom biti ljudsko biće. Pogledao sam celu trilogiju, ali sam rešio da pišem o ovom filmu jer je najpoznatiji, a i gorepomenuti stil je ovde praktično zacementiran. Film čine samostalne scene, koje povezuju određene teme ili likovi. Iako nema tradicionalni tok radnje, može se reći da su glavni junaci Jonatan i Sem, koji neuspešno pokušavaju da prodaju svoju robu iz fabrike zabave.
Kao i prethodni filmovi u ovoj trilogiji, i ovaj se bavi običnim čovekom, koji živi svoj mali život i suočava se sa usamljenošću i čemerom. Na samom početku shvatamo da je golub iz naslova eksponat u muzeju, a nakon toga pratimo niz bizarnih scena sa umrtvljenim ljudima, gotovo zombijima, tokom njihovih dnevnih rutina. Mi ne delimo njihova stanovišta, niti se postavljamo u njihovu kožu, već samo posmatramo – baš kao i golub.
Anderson koristi statičnu kameru, sa dubokim, oštrim fokusom i jasnim linijama, a zahvaljujući njima su scene geometrijski precizne. Scenografija je pedantno raspoređena, tako da svaka scena funkcioniše gotovo kao muzejski eksponat, a posetioci, tj. mi gledaoci, prosto moramo sagledati svaki detalj. Kao što sam govorio za filmove Vesa Andersona, tako se i ovde svaki kadar može uramiti, s obzirom da je prepoznatljivi produkt čoveka koji ga je više nego pažljivo sastavljao.
Andersonovi likovi, nesrećna ljudska bića, nikada nisu u prvom planu. Čitav film se može posmatrati kao alegorija na autorovo sažaljenje i saosećanje sa ovim ljudima, kao i na radoznalost. Međutim, ja sam sve posmatrao sa dozom prezira, kao da je Anderson umoran od njih samih – ukoliko budete imali određene simpatije prema njima, verujem da će uskoro nestati. Tandem prodavaca se trudi da unese zabavu u ovaj turoban svet, ali su njihovi pokušaji sami po sebi tužna šala, naročito jer su i njih dvojica hronično depresivne prilike. Anderson donekle prati njihovu mantru, jer i sam koristi komediju kako bi oterao očaj u sumornom svetu.
Kako film odmiče, tako će i vaše mišljenje o njemu varirati. Pre svega je potrebno puno strpljenja da se izgura do kraja, jer autor ne žuri nigde sa svojim sporim scenama, koje tromi likovi i razvučeni dijalozi čine još sporijim. Tragikomedija je sveprisutna, ali će autorova svesna progresija mračnosti nekima biti iscrpljujuća. Moram priznati da su me oduševile scene sa švedskim kraljem i konjanicima unutar kafića, naročito ona prva, desetominutna – ispostaviće se da je ekipi trebalo dva meseca da ih snimi.
A Pigeon Sat on a Branch Reflecting on Existence nije za svakoga, ali je tip filma koji se mora pogledati da biste verovali da tako nešto postoji – apsurdna filmska simfonija unikatnog stila i savršeno finale Andersonove „Living“ trilogije.
moja konačna ocena: 8/10
