May December je dramski film režisera Toda Hejnsa i scenariste Semija Birča koji je scenario bazirao na priči napisanoj sa Aleksom Mehanikom. Inspirisan je svojevremeno medijski vrlo propraćenim skandalom u kome je Meri Kej Leturno osuđena za seksualne odnose sa 13-ogodišnjim dečakom i kome je rodila dete, a oni su se venčali nakon njenog služenja zatvorske kazne. Film je premijerno prikazan na filmskom festivalu u Kanu 20. maja prošle godine, dok je na servere Netflixa pušten prvog decembra.
Film pre svega govori o tome kako u svesti javnosti postoji čudna privlačnost slučajeva u kojima odrasla žena ima aferu sa dečakom, a zatim i o tužnom i generalno groznom psihičkom stanju ljudi koji su u njih umešani. Ova priča prati posledice jedne takve nezakonite veze više od dvadeset godina nakon što je otkrivena i ima tri glavna lika. Prvi je žena po imenu Grejsi (Džulijen Mur) koju je privukao 12-ogodišnji dečak i koja je ostala trudna nakon raznih tajnih seksualnih susreta. Drugi je taj dečak, sada 36-godišnji muškarac po imenu Džo (Čarls Melton) koji je bio i ostao stidljiv, povučen i introvertan.
Njih dvoje su sada u braku, imaju troje dece, uključujući i ono koje je Grejsi rodila dok je bila u zatvoru. Par živi u istom gradu u prilično raskošnoj kući i zaključak je da im je prodaja prava na njihovu priču za televizijski film dosta pomogla, a da ne spominjem bilo kakva druga pojavljivanja u medijima koja su oboje morali imati tokom godina.
Informacija da se snima još jedan film o njima nas dovodi do trećeg lika. Ona je Elizabet (Natali Portman), glumica koja je dobila ulogu da igra Grejsi u predstojećem nezavisnom filmu o aferi i, verovatno, posledicama njenog otkrića. Elizabet dolazi u grad sa ciljem da provede vreme sa Grejsi, posmatra njeno ponašanje i manire, postavlja pitanja njoj, njenoj porodici i ljudima koji je poznaju i dođe do ideje kako da ubedljivo glumi ovu ženu – ona nije ovde da osuđuje ili kritikuje, samo da posmatra i razume najbolje što može.
Ova dinamika između tri lika koji žele nešto jedan od drugog (čak i ako nisu voljni da otvoreno priznaju šta je to) i koriste različite načine da bi postigli te ciljeve je sama po sebi zanimljiva. Hejns tu dramu podstiče samim postojanjem svog filma jer se postavlja pitanje kakva je korist od pokušaja da se pronađe razumevanje za ovakav zločin – da li ga i sam čin dramatizacije na neki način romantizuje ili opravdava?
To su neka od pitanja koja se ovde postavljaju, direktno kroz dramu koja se odvija i suptilno na način na koji se Hejns poigrava materijalom na formalnom nivou. Recimo, u pojedinim scenama na melodramatičan način vidimo kako se ovi likovi kreću ka potencijalnom sukobu sve dok muzika bez upozorenja prestane pre nego što stigne bilo kakav vrhunac – kakva god očekivanja koja bismo mogli da imamo od te scene su razbijena. Iako možda u pojedinim momentima nešto sugeriše na eksploataciju, Hejns ulaže napor da aktivno uništi tu ideju.
Grejsi nije tragična figura, ma koliko sebe ubeđivala da jeste, već tiho kontrolišuća i manipulativna sila nad svim životima oko sebe, posebno kada je u pitanju njen muž. Dodavanje Elizabete u ovu mešavinu je genijalna ideja jer dodaje potencijalni sloj performansa u Grejsinu svakodnevicu jer želi da je glumica vidi kao kompleksnu, ali na kraju simpatičnu osobu. Takođe nas primorava da Grejsi posmatramo iz perspektive glumice koja želi da analizira, shvati i pronađe neku vezu sa ovom ženom – na podsvesnom nivou sve ovo nas čini aktivnim svedocima onoga što se dešava i radoznalim istražiteljima onoga što se dogodilo pre nekoliko decenija.
To je takođe jasno u načinu na koji se razvija odnos između Elizabet i Džoa. Od trija veoma finih glumačkih izvođenja u kojima je Mur podmuklo ubedljiva, dok Portman odiše specifičnom vrstom pojave koja traži nijanse, ali propušta očigledno, Meltonov rad se ovde ističe jer Džo postaje pusto, slomljeno srce priče – čovek koji nikada nije naučio da bude odrastao jer su mu ukradene formativne godine i to je nepobitna istina ovog filma. Što se tiče Grejsi, film je zastrašujuće neizvestan, posebno u poslednje dve scene koje sugerišu ili da je istina previše složena da bi je svako u potpunosti shvatio ili previše jednostavna da bi je neki prihvatili kao takvu.
Ukoliko ste gledali Hejnsov film Carol jasno vam je da je njemu bitniji podtekst od onoga što vidimo na površini i da nema otvorenu priču koja napreduje kao u većini popularnih filmova. Njegov neobični pristup priči inspirisanoj stvarnošću koja je realizovana kao specifična parodija melodramatičnih sapunica može frustrirati neke gledaoce, a u prilog tome ide i neka vrsta portreta metodske glume ili glumačke opsesije likom koji treba da tumači – u završnoj sceni shvatamo da je ta Elizabetina opsesija totalno beskorisna. Takođe, primetio sam da je ovaj film žanrovski smešten u komediju, ali verujte mi da je to daleko od komedije koju većina ljubitelja ovog žanra želi da vidi.
May December je umetnički film zasnovan na podtekstu u kome likovi gledaoce vode kroz priču jednostavnim radnjama, ali komplikovanim motivima.
moja konačna ocena: 7/10