Saltburn je kombinacija crne komedije i psihološkog trilera koju je režirala, napisala i producirala Emerald Fenel, dobitnica Oskara za originalni scenario za svoj debitantski film Promising Young Woman. Radnja je smeštena u Englesku početkom 2000-ih i prati skromnog studenta Oksfordskog univerziteta koji postaje opsednut bogatim kolegom na svom koledžu koji ga poziva da provede leto na imanju njegove ekscentrične porodice. Film je imao svetsku premijeru na 50. filmskom festivalu Telurajd 31. avgusta prošle godine, 22. novembra je pušten u bioskope da bi mesec dana kasnije stigao na striming servis Amazon Prime.
Ništa u vezi sa ovim filmom nije posebno iznenađujuće, iako je sigurno autorka verovala da većina toga jeste. Glavni lik je Oliver Kvik (Beri Kogan), siromašni momak koji je imao sreće da dobije stipendiju na prestižnom univerzitetu. Da li je on onakav kakav se čini ili bi trebalo da sumnjamo da se nešto drugo i verovatno mnogo mračnije dešava ispod njegovog društveno čudnog ponašanja?
Osim toga što njegovo prezime svako izgovara drugačije, Kogan je jedinstven mladi glumac koji je sposoban da istovremeno bude jeziv, patetičan i istinski simpatičan. Sa te strane glumac definiše Olivera jer je on, po svemu sudeći, sve to odjednom. Oliver je simpatičan jer potiče iz siromašne porodice sa roditeljima koji imaju problema sa zavisnošću od droge i alkohola, ali je prevazišao teške životne okolnosti i dospeo do Oksforda. Ipak, Oliver je i patetičan jer očigledno očajnički želi da se uklopi ne među studente nego u odabranu aristokratsku grupu studenata.
Ta grupa pripada Feliksu (Džejkob Elordi), visokom, zgodnom i nezamislivo bogatom momku čiji je otac bukvalno plemić i čija porodica živi u zamku. Oliver želi da bude Feliksov prijatelj i, ako je verovati uvodnoj naraciji, više od toga. U nekom trenutku posle događaja koje vidimo u ovoj priči, Oliver nekome govori da je možda nekada bio zaljubljen u Feliksa, ali da ga je sigurno voleo. Znači imamo momka koji, zbog toga ko je i odakle dolazi, hoće ono što ne može da ima, a tvistovi ovog zapleta dolaze kasnije kada se prilagode par pojedinosti o Oliverovom poreklu, motivu i kapacitetu za prevaru.
Objektivno gledano te promene zapravo ne menjaju mnogo jer nam Oliver govori ko je on (na fundamentalnijem nivou od njegove najdublje želje i njegovog socioekonomskog porekla) od samog početka, a glumčeva prepoznatljiva ličnost na ekranu obavlja ostatak posla. Priča je u osnovi prava linija prevare i manipulacije koja se mogla očekivati u samoj Oliverovoj uvodnoj sceni – samo je pitanje saznanja koliko daleko je ovaj lik spreman da ide sa svojim postupcima. Međutim, ako je prošireni epilog koji nam sve spaja bilo kakav pokazatelj, jasno je da autorka definitivno veruje da nas je sve prevarila.
Ovo nam ostavlja možda i jedini element priče koji je zaista intrigantan: koliko je Oliver jeziv i koliko može biti. Imam utisak da su se autorka i glumac fino zabavljali sa ovim, posebno kada Oliver spusti veo neuklopljenosti i učtivosti da bi otkrio nešto više slično njegovoj pravoj prirodi. To počinje nakon što se Feliks donekle sprijateljio sa Oliverom i pozvao ga da tokom letnjeg raspusta i na neodređeno vreme dođe u porodični zamak.
Šta se, zapravo, može reći o Feliksovoj porodici osim uobičajenog/stereotipnog? Njegova majka (Rosamund Pajk) pokazuje da je ljubazna i velikodušna prema staroj prijateljici (Keri Maligan) koja živi u zamku, ali očigledno jedva čeka da je se otarasi. Otac (Ričard E. Grant) je aristokrata koji nikada ništa u životu nije želeo, a Feliksova mlađa sestra izgleda ima normalnu glavu na ramenima, osim što ima običaj da se zaljubljuje u bratove prijatelje. U međuvremenu, njihov američki rođak Farli prepoznaje Oliverove motive da se prikači ovoj porodici – uglavnom zato što je i on takav.
Svi su oni plitki ljudi, što je ujedno i poenta koja nije previše pronicljiva. Zabavno je gledati kako Oliver govori tačno ono što svako od njih želi da čuje, tačnije ono što treba da čuje da bi mu verovali i pronašli neku daleku naklonost prema njemu, kao što bi možda mogli imati prema štenetu. Možemo videti kako se zupčanici polako kreću, ali u kom cilju? Autorka je napravila kombinaciju Oliverove nesposobnosti da se ponaša pravilno u ovom društvu i njegove gotovo natprirodne sposobnosti da razume šta svi žele, ali šta on želi? Da li je to Feliksova pažnja ili su mu porasli apetiti i želi postati deo ove porodice?
Deo Fenelinog oklevanja da nam pruži direktan odgovor pitanje koje se odnosi na samu osnovu drame jeste da ona ima na umu još jednu igru – onu koja ima veze sa Oliverovim stvarnim motivom i onim što je on spreman da uradi da bi to postigao. Film sve to krije previše dugo, ostavljajući nas sa gomilom nesimpatičnih likova na oba kraja socioekonomske podele i tek u trećem činu stižemo do prave, opipljive drame. Međutim, do tada igra postaje previše očigledna i otkrivanje stvarnog Oliverovog motiva je daleko od efektnog.
Kinematografija i produkcija su uz glumu definitivno najjače strane filma – Saltburn izgleda prelepo, a posebno su mi se dopali kadrovi u kojima veličanstveni zamak istovremeno deluje i glamurozno i zapostavljeno. Međutim, uprkos grandiznom ambijentu i talentovanoj glumačkoj ekipi, film ne uspeva da pruži ubedljiviji narativ, naročito zanimljive likove ili neočekivani tvist. Pokušaj kritike engleske aristokratije se poigrava sa idejom o ovim ogromnim bastionima privilegija i moći kao jedinstvenom leglu čudnosti, ali ne pogađa baš u centar. Što se tiče šokantnih scena o kojima se priča – na njih stvarno nemam neki pametan komentar.
Saltburn je ekscentrična i provokativna verzija „Talentovanog gospodina Riplija“ u kojoj se raskošna vizuelna estetika i nastup glavnog glumca ne mogu dovoljno nahvaliti, ali se manje-više pohvale tu i završavaju.
moja konačna ocena: 6/10