Drive My Car je japanska drama u kojoj se kao režiser i ko-scenarista potpisuje Rjusuke Hamaguči, autor koji je scenario bazirao na kratkoj priči Harukija Murakamija iz 2014. godine. Film je premijerno prikazan na festivalu u Kanu gde je pokupio tri nagrade među kojima je i nagrada za najbolji scenario i predstavljaće Japan na narednoj dodeli Oskara. Zanimljivo je da je Hamagučiju ovo drugi film u 2021. godini jer je već predstavio Wheel of Fortune and Fantasy, antologijsku romantičnu dramu koja je nagrađena Srebrnim medvedom u Berlinu.
Nakon 50-minutnog prologa pratimo Jusukea Kafuku, priznatog pozorišnog glumca i reditelja, koji dobija ponudu da režira predstavu Ujka Vanja na festivalu u Hirošimi. Iako svoj SAAB 900 smatra radnim mestom u kome vežba tekst, organizatori insistiraju da dobije vozačicu Misaki Vatari, ćutljivu mladu ženu. Kafuku je kao glavnog glumca odabrao privlačnog Koji Takatsukija koji je imao odnose sa njegovom suprugom Oto. Kako se premijera predstave približava, Kafuku je primoran da se suoči sa bolnim istinama iz svoje prošlosti.
Svaki detalj prologa koji zauzima jednu trećinu filma bi lako mogao predstavljati spojler. Ono što mogu reći je da pratimo rutinu bračnog para i saznajemo njihovu zajedničku prošlost. Oto je TV scenaristkinja koja inspiraciju za svoje priče dobija tokom i nakon seksa. Saznajemo dosta toga o njenom bolu i njenom odnosu sa Kafukuom, ali isto tako dosta stvari ostaje neizrečeno – toliko je toga što njih dvoje ne mogu ili neće jedno drugome da kažu.
Kafuku u svojim ekranizacijama drama Čekajući Godoa ili Ujka Vanje demonstrira da kapitalna književna dela ne poznaju jezičke barijere ili nacionalnost, nego komuniciraju na mnogo dubljem, temeljnijem nivou. To postiže tako što okuplja glumce i glumice koji dolaze iz različitih država i svoje rečenice izgovaraju na maternjem jeziku, dok se u pozadini pozornice projektuju prevodi na različite jezike. Kafuku u svojim predstavama sa velikim efektom koristi tišinu i emocionalnu izražajnost jezika, ali je komunikacija u njegovom ličnom životu daleko od jasne.
U glavnom delu filma Kafuku pokušava da pronađe mir i eventualno značenje svega onoga što se desilo, ali i neki oblik kontrole unutar umetničkog stvaralaštva i procesa tugovanja. Priča se vrti uglavnom oko proba tokom kojih glumci rade na prevazilaženju jezičke barijere i na razumevanju Kafukuove metode rada. Kafuku voli da vozi i te scene služe kao efikasna metafora za kontrolu. Međutim, sada je prinuđen da tu svoju kontrolu prepusti Misaki, koja nam postepeno otkriva sopstvene razloge zbog kojih vožnju posmatra kao pokušaj pronalaženja mira i razumevanja za sopstvenu tragičnu prošlost.
Njihov odnos je dosta vremena totalno običan, karakterističan za taksistu i saputnika, odnosno poslodavca i zaposlenog – najčešće ćute ili Kafuku vežba tekstove predstava. Nakon postepenog međusobnog otkrivanja prošlosti njihova ćutanja postaju nešto mnogo više i dobijaju težinu krivice, žalosti i praznine koje se ne mogu popuniti. Na kraju filma oni više nisu povezani poslom nego bolom koji je različitog porekla, ali jednako jak, kao i stvarima koje su ostale neizrečene.
Autor koristi sve vreme koje mu je na raspolaganju i sve ono što mu lagani tempo i sporije pripovedanje dozvoljavaju. Film poseduje melanholični ton u koje je autor smestio usamljene, ranjive likove i svoju empatičnu filozofiju izgubljenih duša. Hamaguči je uvek izazovnoj temi međusobnog odnosa umetnosti i života pružio puno humanosti, a u njegovom filmu automobil postaje neka kombinacija ispovedaonice i kauča karakterističnog za psihijatrijske ordinacije.
Drive My Car je japanski kandidat za Oskara koji predstavlja strpljivo, suptilno i melanholično proučavanje izgubljenih duša – ukoliko volite sporije tročasovne drame koje imaju puno da kažu o ljubavi, žalosti i inspiraciji verujem da će vam ovo biti film godine.
moja konačna ocena: 8/10
