Na većini svetskih lista najboljih filmova svih vremena ovaj rad sovjetskog režisera i scenariste Andreja Tarkovskog zauzima posebno mesto. Jednostavno ne postoji dovoljno reči koje bi opisale kvalitet ovog projekta koji dostiže sam vrh svetske umetničke kinematografije i koji predstavlja filmsku lektiru za svakog čoveka koji filmsku umetnost, u pravom smislu te reči, shvata ozbiljno.
Meteor koji je pao je stvorio mesto pod nazivom Zona koje je specifično po tome što u njoj ne važe uobičajeni zakoni fizike. Zona je ograđena i čuva je vojska, a ima i posebnu Sobu koja ispunjava najdublje i najočajnije želje pojedinaca. Stalker (Aleksandr Kaydanovskiy) vodi dva čoveka kroz Zonu kako bi pronašli čuvenu Sobu. Jedan je poznati pisac pun cinizma i sumnje u sebe, dok je drugi čovek profesor koji se ponaša kao da je u tipičnoj šetnji, sa rancem i sendvičima, ali koji u stvari ima skrivene motive za ovo putovanje. Njihovo putovanje je opasno i Stalkera supruga pokušava da ubedi da ne idu, ali njih trojica, sa različitim motivima, kreću u potragu za Sobom.
Andrej Tarkovski je reditelj koji stvalja fizičko u metafizičko. On u ovom filmu istražuje temu vere i smislu života, bavi se socijalnim realizmom, kao istrajnošću jednostavnih ljudi kroz sva životna nedaća, kao njihovim motivima koji ih vode u sutra. Svojim specifičnim tehničkim stilom, sa sebi svojstvenim radom kamere i čudnim, često nepovezanim zvukom, on sjajno priča svoju priču, vodeći gledaoca prema fascinantnom fizičkom svetu u kome ga konačno i smešta.
Monohromatska sepija stvarnosti je zamenjena bujnom bojom zelenih površina. To je kao neka vrsta autorovog dara gledaocima koji kasnije prelazi u industrijsku pustoš. Ono što je normalnost i svakodnevnica savremenog čoveka u ovom filmu deluje tako nestvarno i skoro košmarno. Sve je podešeno kao alegorija, počevši od imena likova koje poznajemo samo po zanimanju, i vremenom alegorija od jednostavne prerasta u čitav film i u potpunosti ga „obavija“.
Film je snimljen za svega nekoliko dana i to na prostoru napuštene hidroelektrane u Estoniji. Po rečima ljudi koji su radili na filmu u blizini mesta snimanja se nalazilo hemijsko postrojenje koje je ispuštalo otrovne hemikalije u reku. U jednom delu filma se može videti kako pada sneg za vreme leta i kako bela pena plovi po reci, a to je u stvari bio smrtonosni otrov. U prilog ovih tvrdnji ide podatak da su žene u ekipi dobile alergijske reakcije po licu, dok su pojedinci, uključujući i samog Tarkovskog, umrli od raka pluća
Reći da je nešto duboko ili višeslojno je uobičajeno za kvalitetne filmove, ali u ovom filmu se dubina može shvatiti i vizuelno. Tipičan primer je scena kada se likovi odmaraju, pa se može videti voda kroz pod, prazno nebo koje se prikazuje kroz prozor, kao i telefon koji nas iznenađujuće brzo vraća u realnost kancelarije. Pojedinci nalaze da je film razvučen sa svojih 163 minuta trajanja, ali baš sa sporošću Tarkovski ubacuje scene koje su toliko vizuelno bogate da bi činjenica da ih niste primetili bila jednaka priznanju da niste gledali film.
Likovi vremenom beže od predmeta njihovog interesovanja i karakteristika zanimanja, tako da pisac vremenom prerasta pijanca sa početka filma, dok profesor biva mučen na način koji mi ne možemo da zamislimo. Sam lik Stalkera je nekako najbogatiji – on predstavlja kurira, agenta, vodiča, ali i neku vrstu gurua koja zahteva od svojih saputnika da mu veruju. On gaji neki specifični, samo-destruktivni odnos prema Zoni i čak i svojim izgledom deluje kao osoba na ivici psihoze. Likovi i gluma su prilično uverljivi i sjajno se uklapaju u vizuelnu ruralnu magiju koju nam autor donosi.
Ukoliko tražite nešto čudno, magično i misteriozno koje deluje kao da je sa onog sveta ili kao produkt pera pisca naučne fantastike, a da je opet na toliko načina povezano sa našim savremenim životom ovo je pravi film za vas. Vanvremenski umetnički projekat koji će teško u svojoj kategoriji ikada biti nadmašen.
10/10
