1994. godina se smatra prekretnicom u istoriji američke kinematografije jer su se po prvi put nezavisni, niskobudžetni filmovi, odnosno oni koji su tako izgledali, uspeli probiti do šireg kruga publike. Najzaslužniji za to je svakako majstor Kventin Tarantino, čiji je instant-uspeh filma Reservoir Dogs dao nadu i inspiraciju mnogim mladim autiroma da sa filmovima koji su napravljeni sa mizernim sredstvima započnu svoj pohod na Holivud. Jedan od takvih autora je Kevin Smit (Kevin Smith), mladi autor i ljubitelj stripova iz Nju Džersija, čiji su Clerks te iste 1994. godine, snimljeni za sitne pare, postali predmet obožavanja male, ali fanatične grupe njegovih sledbenika.
Smit se, naravno, po popularnosti nikada nije mogao meriti s Tarantinom, ali se može reći da je to njemu na duži rok išlo u prilog jer, dok je Tarantinova zvezda sa godinama relativno tamnela, Smitova karijera se neumorno uspinjala. Jedan od razloga je bio u tome što je Smit, za razliku od Tarantina, ostao veran svojim idejama i idealima, često dolazeći u sukob sa velikim studijima i producentima. Tipičan primer je ovaj projekat, oštra religijska satira kog se njegova matična distributerska kuća Miramax morala odreći nakon demonstracija katoličkih fundamentalista u SAD-u i Smit je našao alternativnog distributera.
Glavna junakinja filma je Betani (Linda Fiorentino), cinična radnica klinike za abortuse, kojoj se jedne noći ukazuje Metatron (Alan Rickman), anđeo koji služi kao Glas Božji i govori joj da mora da krene na misiju spasavanja čovečanstva jer je ona daleki potomak Isusa Krista. Naime, kardinal Glik (George Carlin) u Nju Džersiju je, u nastojanju da učini katolicizam modernim i popularnim, ponudio oprost greha svima koji posete crkvu. Tu su vest čuli Loki (Matt Damon) i Bartlbi (Ben Affleck), dvojica anđela koje je Bog prognao na Zemlju, te u tome vide priliku da se vrate na nebo.
Problem je u tome što je Bog nepogrešiv, pa bi izigravanje njegove volje izazvalo propast svega. Betani mora zaustaviti dvoje anđela u njihovoj misiji i pri tome će joj pomoći brojni bizarni likovi – Džej i Sajlent Bob, dvojica sitnih dilera koji joj se pridružuju tek nakon što im ona obeća seks. zatim Rufus (Chris Rock), trinaesti apostol koji je izbačen iz Biblije zato što je crnac, Serendipiti (Salma Hayek), muza koja zarađuje za život u striptiz-baru. Azrael (Jason Lee), još jedan pali anđeo ima neke svoje planove, pa je spreman da zaustavi tu ekipu sa timom svojih demona.
Kevin Smit je scenario za ovaj film napisao još davno pre nego što je snimio svoj slavni prvenac, a u samom filmu se vidi kako je njegov autor dugo vremena razmišljao o njegovoj temi i o tome ima jasno izraženo mišljenje. Iako su mnogi katolički fundamentalisti napali film kao vređanje njihovih verskih osećaja, sam autor je za sebe tvrdio da je katolik i da ne napada konkretno veru nego način na koji je ona, kroz praktično delovanje Katoličke crkve, u poslednje vreme postala udaljena od modernih vernika. U tome možda leži najveći problem ovog filma jer Smit tu temu shvata previše ozbiljno za svoj uobičajeni stil pričanja priče u kom caruju jeftine šale i maksimalno korišćenje psovki i uličnih izraza.
Istovremeno, stiče se utisak da je Smit previše nastojao pomiriti svoje katoličke osećaje sa nastojanjem da film učini modernim i prihvatljivim savremenoj mlađoj publici. Takvi pokušaji imaju nekako patetičan rezultat poput modernizacijske kampanje koju na početku filma pokreće kardinal Glik. Ipak, možda je najveći greh filma u njegovoj neujednačenosti – dok je na početku u pitanju razorna satira, u drugom delu Smit započinje propovedati kroz usta svojih likova čineci film mrtvački ozbiljnim, kao da želi da pokaže kako je on ozbiljan katolik sa ozbiljnim stavom. Sam kraj filma je najmanje ubedljiv, jer Smit čini ono što savremeni autori rade kada nemaju kvalitetan scenario – koriste specijalne efekte.
Smitov originalni scenario je bio predviđen za trosatni film, ali su ga producenti srezali na dva sata i petnaest minuta i tu se mnogo toga izgubilo. Radnja je malo zbrzana, a pojavljuje se i previše likova koji nam jednostavno ne ostaju u sećanju, iako ih tumače vrlo dobri glumci. Tu je Smitova standradna ekipa (Aflek, Dejmon, Li, Meuis) i popularni glumci Alan Rikman, Selma Hajek i Kris Rok. Stekao sam utisak da je Linda Fiorentino bila popularna glumica u to doba, ali ovde je totalno bezlična i bleda.
Problem ovog filma je što je autor svojim ranijim radovima postavio previsoke standarde, ali je dovoljno neobičan i dovoljno inteligentan da bude drugačiji i ostane u sećanju. Fanovi religijskih filmova i relativno dobrih satira će uživati u njemu.
8/10
