C’mon C’mon je drama odrađena u crno-beloj tehnici koju je napisao i režirao Majk Mils, autor nezavisnih filmova kao što su Beginners i 20th Century Women koji mu je doneo nominaciju za Oskara u kategoriji originalnih scenarija. Film je premijerno prikazan na festivalu Telluride u Koloradu septembru, da bi distribuciju otkupila kompanija A24 koja ga je pustila u bioskope sredinom prošlog meseca.
Hoakin Finiks tumači Džonija, radio novinara iz Njujorka zaduženog da intervjuiše decu u različitim gradovima SAD kako bi razumeo njihove trenutne radosti, brige, nade i strahove za budućnost. Zaplet nastaje kada poseti svoju sestru Viv u Los Anđelesu i pristane da na nekoliko dana čuva devetogodišnjeg nećaka Džesija, dečaka koga čak i majka opisuje kao čudnog. Viv će za to vreme posetiti svog mentalno nestabilnog muža Pola koji se preselio u Ouklend i kome je neophodna medicinska pomoć.
Za svakog odličnog novinara snimanje drugih ljudi znači priznati da su njihove priče, njihova iskustva i njihovi glasovi važni. Međutim, novinar postoji samo u toku intervjua i, za razliku od svog subjekta, ima slobodu da ode kada god mu se prohte. Upravo to mu pruža određenu odgovornost da brine, sluša i duboko se odnosi sa temom tokom razgovora, koliko god on trajao. Džoni gleda i sluša ljude iz objektivne perspektive – ovi ljudi su mu važni, ali su mu ipak samo posao i tu se završava njegova odgovornost za njih.
Relativno brzo saznajemo dosta toga o Džoniju. Žali za svojom majkom koja ga je razumela i podržavala, imao je dugu i ozbiljnu vezu koja se završila iz razloga koje on ne razume u potpunosti. Njegov odnos sa Viv je postao niz svađa, nesporazuma i grešaka koji ih je međusobno udaljio. Sa druge strane, Viv se suočava sa puno stvari u životu i upravo tu leže razlozi zašto su se njih dvoje otuđili. Džoni deluje zatvoreno i ne priča puno o svojim mislima, osim kada govori u svoj audio dnevnik.
Džoni, koji godinama nije video nećaka, postaje njegov primarni staratelj tih nekoliko dana, koji će se sticajem okolnosti produžiti. On nema decu i ne deluje kao neko ko ih želi, ali moraće brzo da nauči da bude roditelj. Dečak je problematičan za saradnju, naročito u situaciji kada se suočava sa konfuzijom i neizvesnošću, pa naizmenično Džonijeve obaveze čini lepim i nemogućim. Međutim, teško je oteti se utisku da smo sve ove poruke i teme videli u mnogim drugim filmovima o roditeljstvu (najsvežiji primer je Saint Frances).
Radnja je pravolinijska i prilično jednostavna dok pratimo Džonija i Džesija kako se igraju, šale i svađaju dok grade svoj odnos. Najveći plus filma je očigledna činjenica da autor poseduje duboko razumevanje i beskrajnu simpatiju prema problemima i kontradiktornostima roditeljstva. Neki momenti su iskreno dirljivi, neki su komični, dok su drugi beskrajno iskreni, poput onih kada Viv objašnjava koliko mrzi sebe zbog toga što je ponekad iznervirana i frustrirana zbog svog sina.
Autor i glumci su vodili prave intervjue sa decom i mogu se čuti divne, optimistične mudrosti u onome što deca otkrivaju, čak i kada se spominju teške ili zabrinjavajuće okolnosti. Scenario sadrži odlomke iz raznovrsne literature, najčešće eseja i knjiga za decu koje Džoni povremeno pročita sebi ili Džesiju. Zahvaljujući Feniksovom opuštenom, prirodnom nastupu imamo odlično razumevanje za Džonija kakav je bio, ali i dobru podlogu za polaganje nade u Džonija koji će postati.
C’mon C’mon je simpatična i saosećajna umetnička drama koja poseduje dirljivu priču o roditeljstvu i vezama između odraslih i deteta – još jedan film u kome Hoakin Finiks predstavlja sirove i autentične emocije sa kojima se mi kao gledaoci lako možemo povezati.
moja konačna ocena: 7/10
