Fuck it all. Clean it up.
Pre tri godine su nam scenarista Tejlor Šeridan (Taylor Sheridan) i veoma cenjeni režiser Deni Vilnjev (Denis Villeneuve) pružili Sicario, upečatljivi triler koji je tehnički doveden do perfekcije i film za koji nije potrebna neka posebna preporuka da bi ga neko pogledao. Pomenuti duo, odlična glumačka ekipa, majstor kinematografije Rodžer Dikins i islandski kompozitor Johan Johanson – uspeh je bio zagarantovan. Tri godine kasnije stiže nam (uglavnom nepotreban) nastavak pod naslovom Sicario: Day of the Soldado.
U nastavku priče pratimo pojačan intenzitet rata protiv droge i narko-kartela, koji su počeli da krijumčare teroriste preko granice SAD-a. Federalni agent Met Grejver (Josh Brolin) dolazi u situaciju da ponovo sarađuje sa misterioznim Alehandrom (Benicio Del Toro), kome je narko-bos pobio porodicu kako bi poslao poruku. Njih dvojica imaju zadatak da izazovu sukobe dilera u Meksiku, a kao metod biraju otmicu ćerke narko-bosa sa kojim Alehandro ima nerešenu prošlost. U situaciji kada devojčica predstavlja kolateralnu štetu, agenti će početi da preispituju svoju misiju…
S obzirom da je borba sa dilerima droge eskalirala, samim tim je i taktika borbe protiv njih postala radikalnija. Alehandro i Met sa svojim timom deluju kao pravi ljudi za takav rat, nemaju problem da budu agresivniji i da svoju beskompromisnost podignu na viši nivo – ne može se reći da uživaju u onome što rade, ali je svako od njih veoma motivisan da se reši onih koji su opasnost po bezbednost SAD-a. Njihove metode nemaju nikakvu moralnu podlogu, pa se ubrzo može zaključiti da se ne razlikuju previše od ljudi sa one strane zakona. Međutim, to smo već saznali u prvom filmu.
Po mom mišljenju, glavni nedostatak priče je moralna figura, koju je u prvom filmu predstavljao lik Kejt Mejser (Emily Blunt). Ona je, kao FBI agent, učestvovala u ratu protiv narko-kartela i nagledala se užasa, ali je ubrzo počela da preispituje da li je veći broj ubijenih ljudi dobar način da se zaustavi rastući problem. Njena priča, njeno učešće i njeno moralno kolebanje su bili kičma filma Sicario, dok su amoralni operativci bili produžena ruka oružja, tj. ljudi koji samo rade svoj posao i dobri su u njemu.
Bez takvog karaktera, ostaju nam samo operativci, loši momci i sve ono što ide sa njima: akcija, nasilje i žrtve. Ljudi bez morala rešenje problema vide u još intenzivnijem nasilju, a samim tim smo ostali uskraćeni za neki glas razuma, koji se, makar na filmu, neće složiti sa onim što gleda ili u čemu učestvuje. Naravno, nedostatak lika koji preispituje etiku ili efikasnost rata neće svakome biti mana, naročito ne onima koji od ovog filma očekuju (samo) triler nabijen adrenalinom i mačizmom. Međutim, ukoliko očekujete i ljudsku dramu kao u prvom filmu, ovde je nećete dobiti – u prvom delu smo gledali ciničan prikaz rata protiv droge, dok je ovde mnogo više nihilističan. U svakom slučaju, Sicario: Day of the Soldado je bolji od velike većine akcijskih filmova snimljenih u poslednje vreme.
Nastavak na mesto režisera dovodi Stefana Solimu (Stefano Sollima), za čiji rad stvarno nemam zamerki i dostojno je nasledio gospodina Vilnjeva. Uspešno je rekonstruisana originalna mračna atmosfera i, sa nekoliko vrhunskih scena, konstatujem da je film sa tehničke strane perfektan. Takođe, kinematografija i muzičke deonice su za svaku pohvalu. Džoš Brolin i Benisio Del Toro su fantastični glumci koji u ovim ulogama nemaju previše prostora da pokažu svoj talenat, ali su dovoljno harizmatični da plene ekranom – pomisao da se u njihovim ulogama nalaze manje kvalitetni glumci dovoljno govori koliko ovaj nastavak dižu na viši nivo. Takođe, sudeći po onom što smo videli, verujem da nas uskoro očekuje i treći film u serijalu.
Sicario: Day of the Soldado je nastavak kome fale moralni kompas, dramski efekat i postojana tenzija prvog filma, što dovodi do toga da gledamo tehnički savršeno predstavljenu priču koja jeste dinamična, ali je i predvidljiva.[yasr_multiset setid=0 show_average=’no’]
