David Byrne’s American Utopia (2020)

Vaša ocena filma:
[Total: 0   Average: 0/5]

Dejvid Birn je jedan od mojih omiljenih muzičara koji je najpoznatiji kao pokretačka snaga nekadašnjeg new wave benda Talking Heads, ali je on mnogo, mnogo više od toga. Od prekida rada benda se bavi samostalnim muzičkim radom, vlasnik je diskografske kuće, bavi se fotografijom, režijom, umetničkim instalacijama i napisao je knjige od kojih sam pročitao Biciklističke dnevnike i bestseler Kako radi muzika. Dobitnik je Oskara, Bafte i Zlatnog Globusa za muziku iz filma The Last Emperor (1987), nagrađen je Gremijem i uvršten u Rock & Roll kuću slavnih.

American Utopia je njegov deseti studijski album koji je objavio 2018. godine, koji služi kao muzička komponenta većeg multimedijalnog projekta pod nazivom Reasons to Be Cheerful. U njemu Birn sa ekipom talentovanih muzičara ima za cilj da širi pozitivu, da pruži razloge za sreću i optimizam uprkos političkim previranjima i ekološkim problemima. Izdanje albuma je ispratila svetska turneja, a zatim je Birn malo izmenio nastup kako bi ga prilagodio izvođenju u pozorištu. Nakon jedne sezone izvođenja na Brodveju u pozorištu Hadson nastupi su otkazani zbog kovida.

Slično kao film Hamilton o kome sam pisao ranije, ovo je dokumentarno-koncerta verzija brodvejske predstave koju je režirao Spajk Li prema scenariju Dejvida Birna. Film je premijeru imao na filmskom festivalu u Torontu, a zatim ga je preuzeo HBO. Jednostavnu scenografiju predstavlja samo prazna pozornica okružena zavesom, a na njoj dvanaest muzičara koji nose identična siva odela izvode numere iz Birnove karijere. Muzičari koriste instrumente bez kablova, što im omogućuje slobodno kretanje, a samim tim i složenu koreografiju u kojoj im pomaže vrhunsko osvetljenje.

Utopija Dejvida Birna je mesto u kome umetnik ispituje povezanost i individualne uloge u zajednici, mesto u kome se svi vidimo na potpuno iskren način. Svojom muzikom i pozitivnom energijom je po ko zna koji put uspeo da pozorište ili koncertnu salu punu stranaca pretvori u zajednicu koja diše kao jedno. U svojoj knjizi je napisao da muzika izrasta kako iz kulturnih okolnosti, tako i iz individualne kreativnosti, a njegov šou se može definisati kao potreba za izražavanjem i kao potraga za konekcijom između pojedinca i zajednice jer vidimo umetnički izraz pojedinca, ali i kako taj izraz stvara širu sliku.

Birn između muzičkih deonica ubacuje monologe i pripovedanje koji uglavnom imaju komičnu konotaciju, ali je nekoliko puta iskoristio priliku da spomene goreće probleme američkog društva, što sam i pretpostavio kada se Spajk Li prihvatio režije. Njegov posao je bio da pronađe najbolji način kako bi predstavu dočarao široj publici, ali je umesto širokih kadrova koji predstavljaju celu scenu mnogo češće hvatao krupne kadrove, čime smo ostali uskraćeni punog efekta Birnove zamršene koreografije.

Sa druge strane, verujem da se režiser trudio da ovo ne bude samo snimljena predstava ili prosto snimanje događaja uživo i u tome je uspeo. Njegovi snimci iznad glava učesnika ili snimanje iza zavese donose uvid u predstavu koji gledaoci u publici sigurno nemaju. Muzičari koji i pevaju i plešu predstavljaju i Birnove saradnike jer ga u isto vreme ističu i stvaraju osećaj harmonije i nadahnjujućeg zajedničkog performansa. Birn sugeriše da pronađemo svoju radost i tokom gledanja imate utisak kao da ona izbija iz ekrana, naročito jer je i publika u sali oduševljena.

David Byrne’s American  Utopia je kombinacija tradicionalnog koncertnog nastupa sa muzičkom pozorišnom koreografijom, avangardni izraz umetnosti, empatije i saosećanja, doza čiste radosti i pravi film za 2020. godinu.

moja konačna ocena: 10/10

Siniša Stajić
Latest posts by Siniša Stajić (see all)