Vaša ocena filma:

I’m letting life hit me until it gets tired. Then I’ll hit back. It’s a classic rope-a-dope.

Tokom zimske sezone se obično predstavljaju filmovi koji se planski snimaju i izbacuju zbog filmskih festivala i nagrada. Oni se bave ozbiljnijim temama koje lako dotiču publiku u emotivnom smislu, a često ne beže ni od klasične eksploatacije osetljivih oblasti, kao što je položaj crnaca tokom istorije SAD-a. Biografski filmovi i dalje ne gube popularnost i oni su procentualno najviše zastupljeni, a prate ih odlično izvedene sporije drame koje ozbiljna publika posebno voli.

Međutim, svake godine u prvi plan iskoči bar jedan film koji se ne nalazi u predviđenom kalupu. To budu ili filmovi proslavljenih autora koji svojim statusom zaslužuju poštovanje ili projekti koji glorifikuju istoriju Holivuda. Uspeh francuskog nemog filma The Artist, koji je snimljen po motivima dvadesetih godina prošlog veka, je pojedine autore naveo da se i oni pozabave tom tematikom. Jedan od njih je Demien Čazel (Damien Chazelle), koji se pre dve godine niotkuda pojavio odličnim filmom Whiplash, kome je glavna karakteristika bio džez. Njegov novi film se takođe bazira na ovom muzičkom žanru, a snimljen je kao, odavno zaboravljeni, klasični holivudski romantični mjuzikl.

U centru filma La La Land je jednostavna priča o mladom paru. Sebastian (Ryan Gosling) je talentovani džez pijanista, koji za život zarađuje svirajući u restoranu i na letnjim žurkama. Njegova životna želja je da otvori džez klub u kome će svirati šta hoće i veoma je zabrinut za sudbinu džeza koji polako izumire. Mia (Emma Stone) je mlada glumica koja se doselila u Los Anđeles kako bi ispunila svoje snove, ali nema uspeha na audicijama i radi kao barista u kafedžinici. Njihov prvi susret se dešava u koloni na putu, zatim u restoranu i nakon toga na žurci, pa je logična posledica njihovo zbližavanje. Priča koja ih prati je predstavljena kroz godišnja doba: zima, proleće, leto, jesen i ponovo zima.

Režiser i scenarista Demien Čazel je filmom Whiplash, intenzivnom psihološkom dramom, pokazao jedinstvenu sposobnost da pronađe dramu u muzici. La La Land je skroz drugačiji film, ali takođe prikazuje autorov istančan osećaj za muziku i njeno predstavljanje. To se vidi odmah u prvoj sceni, koja se sastoji od dugih kadrova bez reza. U njoj se na autoputu grupno izvodi pesma u kojoj pevači iskazuju svoju želju da dožive uspeh u Holivudu. Ovo je jedina masovna muzička deonica u filmu, jer su ostale dosta intimnije i najčešće akcentuju glavni tandem ili jednog od njih dvoje.

Nebitno da li je u pitanju prostorno manja ili veća muzička deonica, autor uspešno preslikava klasične karakteristike ovog žanra koje uključuju duge snimke koji dočaravaju akciju, širinu kadra koja pokazuju sve učesnike, kao i duple snimke na kojima izvođači rade zajedno. Tranzicije između dramskih i muzičkih delova su perfektno realizovane, a bukvalno svaki frejm je visokostilizovan. Kao i u prethodnom filmu, ovde dosta polaže na odličnom radu kamere i montaži, a ta dva segmenta su dovedena do perfekcije.

Generalno, što se tiče tehničkih karakteristika, svaki segment štima i prosto je bez mane, zajedno čineći jednu kompaktnu celinu u kojoj svako sarađuje na pravi način. Od Čazelove režije i montažera, preko kinematografa i ljudi zaduženih za dizajn setova, pa sve do kostimografa i šminkera – očigledno je da su svi bili na istoj strani i sa jasnom vizijom. Autor tokom cele svoje karijere sarađuje sa kompozitorom Džastinom Harvicem, koji je i u ovom filmu odradio izvrstan posao. Muzičke deonice se sastoje od nekoliko originalnih pesama (dve su nominovane za Oskara), koje su dosta zarazne i pevljive.

Tehničku perfekciju ne prati neka zahtevna priča, nego je ista sasvim pristojna za žanr romantičnog mjuzikla, ali je upravo u izboru žanra najveći problem ovog filma. Ovakav tip filmova nema popularnost i brojniju publiku još od sredine prošlog veka i sasvim je razumljivo što dosta gledalaca nema nameru da ga gleda ili ga unapred smatraju precenjenim. Čazel, koji je scenario napisao još 2010. godine, je fino spojio realnost i fantaziju, staro i novo (npr. muzičku deonicu prekida zvuk mobilnog telefona) i predstavio je novi svet u starom stilu sa dosta nostalgije, ali jednostavno to ne može svakome biti interesantno za gledanje. Takođe, film je bar dvadeset minuta duži nego što je to potrebno.

Planirano je da glavni tandem budu Majls Teler i Ema Votson, koji su otkazali zbog Majlsovih nesuglasica sa ugovorom i Eminim obavezama na snimanju filma Beauty and the Beast. Autor je brzo našao zamene. Ema Stoun i Rajan Gosling po treći put zajedno tumače glavne uloge u zajedničkom filmu, njih dvoje imaju skoro opipljivu glumačku hemiju i izvrsno se dopunjuju. Međutim, i pored njihove neporecive harizme kojom prosto plene, nemoguće je ne primetiti da nisu baš najsrećniji izbor za muzičke scene.

To se pre svega odnosi na Goslinga koji ima ograničene vokalne sposobnosti, dok je glas Eme Stoun dosta tanak. Oni jednostavno nisu spektakularni u tim delovima kao zvezde ovog žanra iz pedesetih godina prošlog veka, ali to je možda i bila namera autora – da više budu realni nego magični. U ozbiljnijim scenama se donekle vidi koliko je Stounova bolja glumica od Goslinga. Od glumaca je vredan spomena još J.K. Simons (J.K. Simmons), koji se pojavljuje na par minuta, ali dovoljno da ostavi utisak.

La La Land je ambiciozan, visokostilizovan i generalno feel good film, besprekorno tehnički izveden, koji predstavlja omaž klasičnim romantičnim mjuziklima. Ne donosi ništa revolucionarno niti će promeniti filmski svet, možda ni nema nameru to da uradi, ali silni hajp koji se podigao oko ovog filma pomalo ostavlja gorak ukus precenjenosti.