Na početku mog osvrta na ovaj film, moram nešto napomenuti. Ja ne volim Vudija Alena (Woody Allen). Uopšte. Ne mogu reći da prezirem njegov rad jer je on jedan od cenjenijih režisera današnjice, ali jednostavno nisam njegov fan. Osim ovog filma i prethodnog Vicky, Cristina, Barcelona nije mi se svideo nijedan film iz njegovog opusa. Ovo je jedna prelepa bajka, toliko lep film da će i najvećeg skeptika u opus potpisanog režisera razuveriti ili bar na tren jako emotivno uvesti u ovo filmsko putovanje.
Glavni lik filma je Gil koji je na kratkom odmoru u Parizu sa verenicom Inez i njenim roditeljima. Gil je scenarista holivudskih filmova, ali kako i sam priznaje, to nije ono što želi da radi u životu i ima veliku želju za priznanjem u svetu književnosti. Dok Inez na boravak u Parizu gleda kao na rutinu, Gil, koji sanjari o tome da napiše veliki roman, oduševljen je boravkom u romantičnom gradu u kojem su 1920-ih živeli i stvarali slavni američki pisci iz tzv. „Izgubljene generacije“. Dok se Inez sve više udaljava od Gila, pronašavši srodnu dušu u svom starom prijatelju i površnom wannabe intelektualcu Polu , Gil želi proživeti potpuno iskustvo Pariza i jedno veče zaglavi u pariškoj ulici tačno u ponoć. Tamo ga putnici u jednom oldtajmeru pozovu da im se pridruži u vožnji, on na to pristaje i započinje magično putovanje tokom koga će se, između ostalog, upoznati sa Adrianom, studentkinjom modnog dizajna, u koju se strašno zaljubljuje.
Ovo je film o razbijanju iluzija, o duhu snova, maštanja i same kreativnosti stvaralaštva, te konačno o čoveku koji na raskrsnici života uspeva ipak nekako izabrati pravi put. Takođe je priča o navici modernog čoveka da uzdiše za prošlim vremenima kad je „sve nekako bilo bolje“, tako da se slobodno može reći da je ovo film o žalu, nostalgiji i melanholiji za nekim boljim i lepšim prošlim vremenima. Scenario je odličan, nagrađen Oskarom, dok je režija klasična Vudijeva, koja je zaslužila nominaciju za Oskara.
Iako je ovo divan, bajkovit i jako pitak film, nije da nema mana. Dosta je preteranih stvari u samom filmu, dosta vizuelne idealizacije Pariza koja definitivno nije takva u celini. On jeste predivan grad, grad ljubavi i svetlosti sa predivnim predelima, ali je izostala realnija slika i realniji detalji koji obično nisu lepi. Pojedini kritičari zameraju i jednodimenzionalno, površno prikazivanje istorijskih ličnosti koji se pojavljuju u filmu.
Kao i većina filmofila prezirem Ovena Vilsona (Owena Wilson), nebitni blondi antitalent u svetu filma koji opstaje zahvaljujući ne znam kome i ne znam čemu, ali nikako svom glumačkom talentu, koga po mom mišljenju nema ili ima u tragovima, ali onim za ekipu iz CSI. Mislim da je svima jasno da je Vilsonov lik u filmu zapravo jedan alter-ego gospodina Vudija Alena u pravom životu. Odgovara mu po svim osobinama koji krase lik, a i fizički je na neki način prikladan. Moram priznati da nisu mogli izabrati boljeg lika za ovaj film, izgubljenog, nesigurnog, zbunjenog, jadnog….kakav je, nažalost, i u privatnom životu (nedavni pokušaj samoubistva). Meni jako draga Rejčel MekAdams (Rachel McAdams) je “uništena“ u filmu. Na njen lik režiser nije uopšte obratio pažnju (nije nesto preterano ni na ostale), ali ona je toliko površna bez ikakvog logičnog objašnjenja da je to zabrinjavajuće. Možda i najgora njena uloga u karijeri, ali sigurno ne njenom zaslugom. U filmu su prodefilovale mnoge slavne ličnosti iz sveta glume, meni naročito draga prelepa Merion Kotiljar (Marion Cotillard), ali najveću pažnju je privukla manja uloga prelepe Karle Bruni, supruge tadašnjeg francuskog predsednika Nikolasa Sarkozija.
Ovo je jedan divan, blesav, duhovit, maštovit, mnogo kreativan film koji nas vodi na jedno putovanje sa koga ne zelimo tako uskoro da se vratimo.
8/10
