I want my candy bar.
Zbog ovog citata u filmu sam se i odlučila za recenziju. Deo filma sa njim je tako američki, morate pogledati da bi znali o čemu pričam. Treći deo Pročišćenja se nadovezuje na priču glavnog lika iz drugog dela – Leo Barns (Frank Grillo), bivši policajac, se sada nalazi u ulozi šefa osiguranja senatorike Čarli Roan (Elizabeth Mitchell), koja je ozbiljan kandidat za sledećeg predsednika Amerike, a ona se jedina od istaknutijih političara oštro i aktivno zalaže da se Pročišćenje ukine.
Bliži se dan godišnjeg Pročišćenja, a vlada tik pred tu kobnu noć donosi iznenadnu odluku koja dopušta da svi tu veče mogu biti ubijeni, bez obzira na status ili moć, pošto su političari i bogataši bili do tada zaštićeni. Senatorka tako postaje glavna meta konkurenata. Leo sve detaljno radi da senatorku osigura tih dvanaest sati, ali izdaja u njihovim redovima tera njih dvoje u beg iz sigurne kuće. Oni će morati pokušati da prežive na opasnim ulicama do jutra.
The Purge: Election Year počinje eksplozivno i na prvu, a krvavi i nasilni flešbek je ujedno i temelj same radnje – taj detalj je jako dobro urađen. Koncept je isti kao i u prva dva filma, sa visokostilizovanim okruženjem, inovativnim maskama i nasiljem koji vreba svake sekunde. Režiser i scenarista je ostao isti (James DeMonaco), kao i glavni glumac, ali priča svakim novim nastavkom odlazi malo previše u krajnost, po mom utisku. Pokušaj političke poruke je očigledan i iz samog naslova, kao i mnoge alegorije na trenutna stanja u Americi, pre svega zbog prevlasti crne boje kože u filmu i mnoga druga pitanja, ali se sve to moglo i bez preterivanja. Ubacivanje religiozne izopačenosti je ta kap koja je meni prelila ionaku prepunu čašu – nepotrebnim glupostima, nelogičnostima i dosta nerealno prikazanim situacijama.
Ono što je takođe veliki problem ovog filma, kao i većine filmskih nastavaka koji se guraju na silu, je obilje stereotipa koje fanove žanra naterati da prekinu sa gledanjem (deljenje moći po rasama, a u moru belaca usamljena herojka, crnci predstavljeni kao u klasičnim komedijama itd). Sama ideja o čišćenju, tj. dvanaestočasovnoj tenziji i nasilju smeštenim u nekoj vrsti socijalne fantazije u bližoj budućnosti je detaljno razrađena u prva dva filma, pa se priča mnogo više koncetriše na socijalno-politička pitanja. Stavljanje priče u taj koncept polako ubija početnu čar franšize (ako ju je uopšte imala) i od sasvim pristojnog klaustrofobičnog trilera postaje socijalni gore-horor bez prave poente.
Sa druge strane, plus filmu je sve veća kilometraža gde se radnja prostire, a to daje nove ideje za nove nastavke kojih će itekako biti (aludiram na sam kraj ovog dela). Može se uzeti kao plus i sve te provučene političke poruke i lični osvrti režisera na dešavanja u Americi prikazani kroz sam film. Pročitala sam puno negativnih komentara upućenih na adresu glume, ali ja se ne slažem sa istima. Grilo je opet bio na visini zadatka i on dosta kvaliteta filma nosi na svojim leđima, dok je pridošlica Elizabet Mičel jako prijatno iznenađenje. Ostali glumci su tu da odrade svoje usputne role, ali izdvojiću takođe odličnu Beti Gejbrijel (Betty Gabriel) kao badass Lejni Raker.
Film je u svom žanru prosečan i može da se pogleda, ali i ne mora. Prehvaliti ga ne mogu, a ni previše pokuditi. I dalje je lošiji od drugog dela, a najviše ga spasava repriziranje uloge sjajnog Frenka Grila koji je opet odličan. Iako je radnja razrađenija i rasprostranjenija čak i od drugog dela i to jeste pomak i plus, dosta je unazadovala u drugim bitnim segmentima priče na uštrb toga i to pak izdvajam kao najveći minus.
Da rezimiram, ako ste se nestrpljivo radovali nastavku, smanjite malo očekivanja i taman ćete dovoljno uživati u filmu.[yasr_multiset setid=0 show_average=’no’]
