Survive without creating any mortal enemies or hideously embarassing yourself forever.
Slučajno sam naleteo na podatak da dvojica glavnih likova iz ovog filma, u svoje slobodno vreme, prave sopstvene verzije dela čuvenih režisera, što me je odmah zaintrigiralo. Nešto izmenjen naslov i puno izmenjen scenario čini njihove radove i kopijama i unikatima, pa sam rešio da ovom filmu dam šansu, iako sam očekivao patetiku i klišee. Moram priznati da sam ostao prijatno iznenađen i da sam nekih stotinak minuta potrošio i više nego pristojno.
Priča se vrti oko Grega (Thomas Mann), pomalo čudnog srednjoškolca koji je upravo krenuo u četvrti razred. Greg se vodi parolom da sa svima bude na distanci, jer ako se previše poveže sa nekim počeće i da brine o toj osobi, što može dovesti do određenih problema, što on nikako ne želi. Upravo zbog toga on nema potrebu da se sa bilo kim druži, ali je kul sa svima u školi. Njegov saradnik još od vrtića je Erl (RJ Cyler) sa kojim pravi parodije klasičnih filmova, ali kog zbog distance ne smatra (ne zove) prijateljem.
Njegovu svakodnevnicu menja vest da Rejčel (Olivia Cooke), poznanica iz škole, boluje od leukemije, i na insistiranje njegove majke on počinje da se druži sa njom. Ono što je bila velika obaveza na sat vremena se pretvorila u veoma čudno prijateljstvo. Oni zajedno prolaze kroz loša i dobra vremena dok dosta utiču jedno na drugo.
Koliko god ovaj opis zvučao patetično, verujte mi da je film uspeo u velikoj meri da izbegne klišee i da patetiku ostavi sa strane. Verovatno ste pomislili da će se dešavanja između Grega i Rejčel vremenom razviti u romantičnu dramu, ali odmah ću vam reći da priča nijednog momenta ne skreće u tom pravcu. Dosta ljudi poredi ovaj film sa The Fault in Our Stars, pre svega zbog likova koji se bore sa opakim bolestima, ali ja bih ga uporedio sa The Spectacular Now, jer je coming-of-age drama mnogo više zastupljena, a ni bolest glavne junakinje se ne potencira koliko bi objektivno mogla.
Autor scenarija je Džesi Endrjuz, čovek koji je napisao i istoimenu knjigu. On je uspeo da pronađe savršeni balans između komedije i drame iako tragedija sve vreme nekako čuči u vazduhu. Njegovi dijalozi veoma često menjaju pravac i variraju između ozbiljnih i komičnih, tako da čim se opustite stigne neki ozbiljan momenat i obrnuto. Njegov Greg je izvanredno napisan i koliko god delovao jedinstven, lako se može poistovetiti sa dosta adolescenata. Svako se nosi sa problemom bolesti onako kako ume, a Gregovi načini su i urnebesni i zabrinjavajući i tužni u isto vreme.
Pun pogodak vezan za ovaj film je što režiju potpisuje Alfonso Gomez-Rehon (Alfonso Gomez-Rejon), koji se proslavio radom u TV serijama, ali je iskustvo kalio kao asistent režisera poput Skorsezea i Injarita. Njegov rad kamere je neverovatan, koristi širok dijapazon snimanja, dok ima nekoliko dužih scena bez reza u kojima se glumci maksimalno opuste i skroz emotivno dočaraju dešavanja na ekranu. Rehon koristi i scene flešbeka, kao i zanimljive stop-motion animacije, tako da je film što se tiče vizuelnog utiska veoma zanimljiv.
Može se reći da čitav film leži na plećima mladog, ali očigledno veoma talentovanog glumca Tomasa Mana. Njegov sarkazam, doza egocentričnosti, distanciranost i specifična životna filozofija su ono što drži ovu priču na okupu. Evidentan je razvoj njegov karaktera kako film odmiče, a posebno mi se svideo njegov crni humor koji nije uvek u skladu sa situacijom. Ostatak ekipe je takođe sjajan – RJ Sajler je odličan kao momak bez dlake na jeziku, Olivija Kuk pruža veoma emotivan performans devojčice koja se bori sa bolešću, a pun pogodak je izbor glumaca koji tumače roditelje.
Me and Earl and the Dying Girl me je zaista prijatno iznenadio, pre svega zbog odličnog scenarija, ubedljivih likova i sjajnog vizuelnog utiska koji ostavlja. Hiperstilizovana tinejdžerska drama sa dosta šarma, realizma i bez melodrame – prava preporuka za ljubitelje žanra, mada bih ga preporučio i ostalim filmofilima.[yasr_multiset setid=0 show_average=’no’]