The system is rigged. The want us to believe that it’ll protect us, but that’s a lie. We protect us. We do. Nobody else. Not the companies, not the scientists, not the government. Us.
Iako filmovi u kojima se sukobljavaju David i Golijat obično imaju predvidljivu crtu, to me ne sprečava da im posvetim pažnju i da iskreno navijam za slabije. Dark Waters je jedan od takvih filmova, baziran na više novinskih tekstova, kao i na memoarima Exposure koje je napisao glavni junak priče Robert Bilott. Reč je o advokatu koji je stekao reputaciju najveće noćne more kompanije DuPont, a u ovom filmu Toda Hejnesa (Todd Haynes) imamo priliku da vidimo kako je tu reputaciju stekao.
Robert (Mark Ruffalo) je korporativni advokat čija firma brani velike hemijske kompanije. Na početku filma mu se obraća farmer Vilbur (Bill Camp) iz rodnog mesta njegove bake, koji je siguran da velika kompanija tajno skladišti otrovne hemikalije u blizini njegovog poseda. Kao razultat toga, Vilburove krave postaju bolesne i nasilne i konačno uginu. Vilbur dovodi Roberta do potoka gde krave piju vodu, u kome je kamenje postalo neprirodno belo, i do livade koja je postala groblje domaćih životinja. Robert rešava da otkrije mračnu tajnu i u tom procesu rizikuje sve – svoju budućnost, svoju porodicu, pa čak i sopstveni život…
Filmovi kao što su ovaj nisu malobrojni. Baziraju se na istinitim ili fiktivnim pričama, u kojima advokat idealista u potrazi za pravdom običnih ljudi bira gotovo nepobedivog protivnika. Nakon toga nastupaju beskrajni sati kopanja po papirima u mračnoj kancelariji, privatni život postaje nepostojeći, a slučaj postaje prioritet u odnosu na porodicu. Na suđenju se izvlači kec iz rukava, informacija koju protivnici nisu ni mislili da se može nabaviti, istina je otkrivena, obični ljudi ne veruju da je pravda pobedila, a velike kompanije, kao i uvek, imaju svoje kečeve u rukavima.
Jedan od razloga što sam ovaj film pratio sa velikom pažnjom je što su retki slučajevi u pravom životu kada pojedinac pokrene sudski spor protiv velike kompanije, koja uvek ima novca da angažuje stručnjake, najbolje advokate i da svesno produži proces na nekoliko godina. U filmu Dark Waters taj proces traje dve decenije i još se nije završio. Autori veoma ubedljivo predstavljaju ovu crnu rupu vremena, u kojoj su potrebne godine da se pronađe neki dokaz ili da se pređe nepregledna dokumentacija, pa nam je sasvim uverljiva Robertova preopterećnost slučajem, ali i njegova upornost da ne odustane.
Dark Waters se zasniva na decenijama veoma dobro dokumentovanih slučajeva, internih ispitivanja i slučajeva koji su otkrili i dokazali dugoročne zdravstvene posledice. Verujem da će vas razbesneti višedecenijska korporativna bahatost, pohlepa, samoregulacija, društvena neodgovornost, legalno manevrisanje i podizanje zidova koje je jedan uporni advokat pokušao da sruši. Između ostalog, ovaj film će nas podsetiti da nismo baš zaštićeni od strane sistema i institucija, bar ne okoliko koliko mislimo da jesmo.
Drugi razlog za gledanje je svakako uverljiva predstava Marka Rafala, jednog od producenta filma, čiji karakter nije ni idealista, ni ciničan, a ni u jurnjavi za novcem, već samo radi ono što misli da treba da se uradi. Dok Vilbur i ostali građani gube svaku nadu da će se bilo šta učiniti, a zdravlje im postaje sve lošije, Robert otkriva deo po deo slagalice i u tom procesu i on postaje bolestan, ne zbog hemikalija, već zbog stresa. Lik njegove supruge Sare (Anne Hathaway) je veoma lepo napisan, jer je pronađen pravi balans između podrške i tihe ljutnje. Što se tiče njegovog šefa Toma Terpa (Tim Robbins), nisam siguran koji motivi su ga naterali da podrži Roberta, naročito kada je proces počeo da uzima sve više novca i vremena.
Svakako ću naglasiti i segment priče koja se odvija uporedo sa glavnom. Pored scena procesa, pratimo i neki vid uništavanja života ili zamrzavanje duše svakome ko je umešan u ovaj slučaj. Naglašavanje poente je postignuto unošenjem sive, teške kinematografije i tužne atmosfere na gotovo svaku lokaciju. Tokom gledanja filma i u epilogu saznajemo informacije koje nas neće ostaviti u baš lepom raspoloženju i verujem da je to i glavna poenta filma – autori koriste priliku da nam otvore oči, da odaju počast žrtvama, ali i da krivicu bukvalno bace pred noge počiniocima.
Dark Waters je biografska priča o borbi Davida i Golijata koja traje i dan-danas – odlični glumci i uravnotežen scenario sa puno činjenica su dovoljni da film, iako ima predvidljivi tok, zasluži i održi našu pažnju.
konačna ocena: 8/10
