Ambiciozni kanadski reditelj Bred Pejton (Brad Peyton), nakon sladunjave avanture namenjene pretežno mlađem naraštaju (Journey 2: The Mysterious Island, 2012.), snimio je pravi holivudski blockbuster. Lično je doprineo da se oživi, pa i osveži nekada popularni akcioni podžanr – tzv. film katastrofe. U ovakvim filmovima po starom običaju scenario je uglavnom sveden na stereotip, sačinjen od nabacanih melodramskih elemenata, eventualno obogaćen sa par sugestivnijih dijaloga obično srceparajućeg sadržaja.
Tendeciozno postavljen koncept koristi se da izazove barem trunku saosećanja sa žrtvama neke (ne)očekivane elementarne nepogode. Zato je uvek patetika dobrodošla i često se eskploatiše u potresnim filmskim pričama kako bi lakše osvojila veću pažnju, pa i naklonost i to naročito kod sentimentalnog dela publike.
Autor scenarija Karlton Kjuz strogo ziheraški je pristupio adaptaciji zajedničke priče izašle iz pera dvojice saradnika: Andrea Fabricia i Džeremija Pasmora. Struktura narativa utemeljena je na ideji šta sve može da zadesi stanovnike Kalifornije ako bi se pukotina u zemlji (ili rased kako to kažu stručnjaci, tj. geolozi) nazvana San Andreas aktivirala i time prouzrokovala stravične posledice. Ispoljeni tektonski poremećaji većeg intenziteta neminovno dovode u kataklizmu, donoseći ogromna razaranja u kojima za tili čas stradaju ljudski životi, uključujući i bogatu floru i faunu, a materijalna šteta meri se enormnim novčanim svotama.
U središte priče postavljen je Rej (Dwayne Johnson), nekadašnji vojni pilot koji sada pilotira helikopterom za Los Angeles Fire Department. Kao pripadnik specijalne jedinice uvek je pripravan i spreman da se angažuje u hitnim slučajevima, kada je potrebno munjevito reagovati radi izvlačenja životno ugroženih ljudi. Omiljen među kolegama i cenjen od strane nadređenih šefova, Rej pokušava da potisne iz sebe bolnu činjenicu da je pre par godina pod tragičnim okolnostima izgubio rođenu ćerku na raftingu.
Progonjen dubokim osećajem krivice (tolike ljude je spasio sigurne smrti, a eto omanuo je onda kada je to njemu bilo najvažnije), Rej se otuđio od svoje porodice. Odnosi sa suprugom Emom (Carla Gugino) su zahladneli stigavši do granice razvoda. Očajnički je nastojao da utehu pronađe kroz zajednički provedeno vreme sa drugom ćerkom, Blejk (Alexandra Daddario), nesebično joj prenoseći sopstveno znanje i stečene veštine preživljavanja u ekstremnim uslovima i pod dramatičnim okolnostima. Članovi jedne disfunkcionalne američke porodice dobiće priliku da se opet zbliže i ujedine u borbi za gole živote, kada priroda pokaže svoju zlu ćud…
Ako podsetim da je u produkciju investirano oko $110,000,000 od strane renomiranih filmskih kuća kao što su Village Roadshow Pictures i New Line Cinema, nije teško pogoditi šta je ovde bio mamac za zagrižene filmofile. Puno CGI efekata, pažljivo izbalansiranih tokom celokupnog trajanja filmske radnje (blizu dva sata). U pauzama dok tlo miruje ubačeni su melodramski segmenti, sa jasnom namerom da stidljivo poentiraju kod publike na kartu naduvanih emocija. Podvlačim stidljivo, jer je karakterizacija glavnih likova svesno zanemarena.
Ljudske sudbine su, realno gledano, ovde tek od sekundarnog značaja i služe kao nužna dramaturška podloga u eksplicitnom prikazu scena katastrofe. Kadrovi u kojima tlo nestaje pod nogama i naprosto guta sve pred sobom zaista deluju fascinantno i podstiču osećaj bespomoćnosti. Vizuelno lepo odrađeno, iako smo već dosta toga (manje-više sličnog) mogli da vidimo u blockbusteru 2012 koga je snimio Roland Emerih pre par godina.
OK, glavni adut jeste taj stilski doteran spektakl od razornih zemljotresa koji nam se serviraju u ogromnim količinima. Na momente je to vidno preterano, a u par scena primetno je da statisti padaju i pre nego što počne da podrhtava tlo, što je samo još jedan prilog tezi da svako može da pogreši dok radi svoj posao.
Kvalitet glume nije baš lako oceniti u ovakvim slučajevima. Dvejn ‘The Rock’ Džonson uspeo je da izgradi dopadljiv lik (ta njegova harizma prosto pleni pažnju), kome polazi za rukom da postigne minimum autentičnosti u oslikavanju portreta čoveka koga krase hrabrost i humanost, uz posebno izražen roditeljski instinkt, a to je sasvim dovoljno za prelaznu ocenu. Smatram da je Karla Guđino mogla da bude malčice glumački uverljivija, jer je evidentno kako je striktno rutinski odradila postavljene zadatke (kao da nije bilo pravog motiva, da li zbog scenarističke postavke ili iz nekog drugog razloga, ostaje nam samo da nagađamo).
Zato je Aleksandra Dadario uradila upravo ono što je od nje i zahtevao šef na setovima. Ne, nisam subjektivan, pogotovo što je njen seksipil u znatnoj meri zapostavljen prilikom kreiranja njenog lika. Naime, Blejk je energična devojka koja ume da se nosi sa nedaćama, ali takođe nije zanemareno da se iza tih prodornih plavih očiju krije jedna nežna duša. Ta blago istaknuta emotivna crta otvara opciju za potencijalnu romansu sa mladim Englezom Benom (Hugo Johnstone-Burt), jer ponekad ljubav ume da se desi i kada joj vreme nije. Kao fan sjajnog glumca, jer je Pol Đamati (Paul Giamatti) kao vino, što stariji to je i bolji, mogu samo da zamerim što mu nisu dodelili važniju ulogu, primerenu njegovom glumačkom senzibilitetu. Ali, eto ponavljam još jednom, likovi su u ovom blockbusteru u senci elementarne nepogode, jer se sve vrti i uvija pod dejstvom razornih zemljotresa.
Standardna muzička podrška vešto je usklađena komponenta u ovom filmu katastrofe, jer je soundtrack poslužio kao sredstvo za još efektniji prikaz užasa koji fatalno pogađa našu civilizaciju.
Kada presaberem sve one pozitivne, ali i negativne utiske, mogu da kažem kako San Andreas nije razočarao. Skrivena bojazan da se radi o još jednom medijski eksponiranom holivudskom smeću pokazala se kao neopravdana, jer je ovaj blockbuster zadovoljio očekivanja barem većine ljubitelja akcionog podžanra. Obezbedio je solidnu zabavu koja godi pre svega oku publike (mada ne i umu, s obzirom da tu i tamo ima logičkih propusta). Pohvala na račun celokupne filmske ekipe, iz razloga što su precizno definisali šta je prioritet ovog projekta, što konkretno znači da nisu imali ambicije da ponude nešto značajnije od uzbudljive avanture, a poruka je obojena jakim patetičnim tonovima (barem za moj ukus) i sadržana je u dobro poznatoj hrišćanskoj zapovesti ljubi bližnjeg svog.
Zato ga klasifikujem u jak prosek i mirne duše preporučujem poštovaocima žanra. Nije recimo na nivou The Immposible iz 2012. godine, ali ipak ima prođu kod svih zainteresovanih za filmove koji zadiru u tematiku neukrotivog prirodnog faktora.[yasr_multiset setid=0 show_average=’no’]
Autor: Boban Marković