Debitanstko ostvarenje mlade i perspektivne rediteljke Maje Miloš (Maja Miloš) je pokupilo veći broj nagrada na brojnim evropskim i svetskim filmskim festivalima. Nakon gledanja sam se, čini mi se prvi put do sada, zapitao na osnovu čega su dodeljene tolike silne nagrade i ostao sam na pola zbunjen, a na pola zabezeknut onim što sam video. Moja velika očekivanja su već posle nekih petnaestak minuta pukla kao balon i nastavio sam sa gledanjem čisto kako bih ispoštovao svoju filmsku radoznalost.
Glavna protanostkinja filma je Jasna, tinejdžerka poprilično nezadovoljna svojim životom koja izlaz iz konstantne frustriranosti vidi u čestim izlascima sa društvom. Tokom tih izlazaka se sluša „plitka“ muzika, sa tekstovima koji pozivaju na seks i bahatost, dok se za to vreme konzumira velika količina alkohola i droge čija je kulminacija neobavezni seks. Glavni izvor njene frustriranosti je činjenica da potiče iz porodice bez stabilnih prihoda, sa bolesnim ocem na koga je usmerena cela pažnja.
Ako se izuzme mali broj pluseva i kvalitetnih scena, ovo je poprilično dosadan film. Scenario je siromašan, nema pravi zaplet, nema rasplet, niti ikakvih obrta i uzbudljivosti. Slobodno se može reći da je, u suštini, niz manje-više konfuznih i besmislenih snimaka koji prikazuju samo dno pojedinih pripadnika/ca savremene omladine sa ovih prostora. Priča jeste realna i uverljiva, ali prikazana na krajnje eksplicitan način koji puca u samu svest gledaoca stvarajući transfer blama. Zamena za smislenije i kvalitetnije dijaloge je nađena u većem broju scena sa golotinjom, koje više predstavljaju individualnu priču mlade devojke željne seksa i ljubavi, nego priče velikog broja savremene omladine, na koju puca i na koju se odnosi ceo projekat.
Zbunjujuća je činjenica da je film finansiralo Ministarstvo kulture Srbije. Sa jedne strane podržavam svaki vid pomoći države mladim umetnicima, ali sam se sa druge strane začudio čemu finansiranje ovoga. Da bi većina starijih gledalaca mislila da je cela omladina ovakva? Da srpski filmovi ne mogu da prođu bez neizbežne socijalne poruke i poziva u pomoć? Da li su se vodili mišlju da što je scenario i priča bliža depresivnom stanju to je više umetnčki i zanimljivo? Činjenica je da postoji određeni broj omladine kojoj se život svodi na jeftinu zabavu, rastrgnuti između želja, nesposobnih roditelja i nezainteresovanih nadležnih službi, ali mišljenja sam da bi film bio mnogo bolji da su prikazani razgovori sa psihologom ili socijalnom službom, u kojima bi Jasna iskazala svoje motive i razloge za frustraciju, njene ideje za otklanjanje tog stanja i neku vrstu volje za životom, umesto scena sirove golotinje.
Što se tiče glavne junakinje, predstavljena je kao devojka siromašnog vokabulara koja ne zna da sklopi prosto-proširenu rečenicu. Promiskuitetna je, opterećena fotografisanjem sebe, zapostavljena i svesno nezainteresovana za bilo šta, osim za provod i alkohol. Nju je odlično iznela četrnaestogodišnja Isidora Simijonović, koja je izazvala skandal i gnušavanje javnosti zbog scena koje je snimila tako mlada, iako se rediteljka ogradila činjenicom da su za eksplicitne scene korišćene dublerke. Ostali likovi su, kao i Jasna, krajnje nezanimljivi, letargični i nejasni.
Zbog načina naracije film više liči na dokumentarac sa scenama koje se iseku pre prikazivanja na televiziji. Što se tiče tehničke strane na nju nemam nikakvih zamerki, osim na lokacije snimanja, jer sve liče jedna na drugu. Režija i montaža su odlični, dok je saundtrek pun pogodak za ovu tematiku.
„Klip“ se može odgledati samo iz radoznalosti, bez ikakvih umetničkih, zabavnih ili intelektualnih primesa. Socijalno angažovani projekat sa bespotrebnim dozama eksploatacije, vulgarnosti i seksa. Vidim poentu svega, ali se ona mogla istaći mnogo zanimljivije, kreativnije, efektnije i sa „ukusom“.
4/10
