Neću je kititi najboljim filmom 2014. godine, ali ova socijalna drama omiljene mi braće Darden (Jean-Pierre Dardenne, Luc Dardenne) predstavlja sami vrhunac na području ovoga žanra; borbe malog, ali ponositog čoveka za minimum poštovanja unutar veoma hladnog i proračunatog kapitalističkog sistema koji daje mrvicama da bi uzimao vrećama. Poslednja tri filma braće Darden, Le silence de Lorna, Le gamin au vélo i ovaj recentni Deux jours, une nuit, se nešto razlikuju od njihovih ranijih radova, što ne znači da su izgubili na kvalitetu, ali su na ovaj način uspeli da prošire brojnost svoje publike, kao i da te svoje humane ideje izrazito levičarskih pogleda na svet plasiraju na što više adresa.
Navešću neke od zanimljivijih transformacija u radu ovoga dvojca. Pre svega recentni filmovi su dijaloški bogatiji. Autori se toplije odnose (recimo kao što to radi Ken Loach) prema svojim junacima, imaju dozu samilosti, dok su ranije imali određenu distancu koja je bila ograničena i sa hladnijim vremenskim elementima. Raniji radovi su često snimani u sivim bojama gde se kiša uvek spremala da padne ili je padala, drveća su bila gola od jesenje tuge, reke bujne posle obilnih padavina, a likovi pokisli od svojim problema. Jedino je kamera divljala snimajući svaki zvuk njihovih koraka, svako nervozno češkanje po čelu, centrirala svaki oblik izgubljenosti na licu ili pritajeni bes koji bi pre ili kasnije i najčešće eskalirao u nezgodnom trenutku.
U ova zadnja dva filma (u Lorni su ipak ostale te vremenske karakteristike),se bude poput proleća nakon oštre zime. Enterijeri su bogati cvećem, sunce nehajno probija kroz vlasi razbarušene kose, sloboda je nadomak ruke samo je treba svojim trudom i požrtvovanjem izvojevati. Čak je u pojedinim scenama prisutna i muzika. Ništa nije nemoguće, iako se lik Sandre što je glumi izuzetna Merion Cotiljar (Marion Cotillard) često preispituje da li je dovoljno jaka da podnese sve to. Međutim, ona nije sama, snagu joj daju porodica i prijatelji, i to je još jedna od razlika kod Dardenovih filmova. Ranije su njegovi likovi često bili prepušteni sami sebi, socijalnim službama, ulicama, okruženju koje nije marilo za njih. Ovde se već nada javlja, koja ne napušta tako lako.
Možda se nekim poštovaocima braće Darden i nije svidelo njihovo koketiranje sa menstrimom, ali oni su već toliko dugo u filmu, što u igranom, što u dokumentarnom, i verovatno su osećali potrebu za novim načinom interpretacije priče. U poslednje vreme rade sa eminentnim glumačkim imenima kojima nadodavaju naturščike (pre su uglavnom koristili glumce amatere), koji im i vraćaju svoje povjerenje. Tu je i njihov kućni glumac Olivie Gurme (Olivier Gourmet) u efektnoj epizodnoj ulozi ljigavog Žan-Marka. Kad sam pogledao Le gamin au vélo još tada sam napisao kako mi se ovaj humaniji zaokret u njihovim pričama jako sviđa i da nestrpljivo čekam nove radove. Sa ovim filmom te moje reči dobijaju još više na značaju.
Dok su mi pre ti filmovi, iako odlični, teško padali na želudac, sada jednostavno uživam ne zbog toga što daju rešenja (nikad ih nisu ni davali) nego što daju novi dan, otvaraju svetliji put, daju vjeru u bolje sutra, daju smisao u toj borbi protiv korporativnog ugnjetavanja, daju smisao da čovek ipak može odlučiti u svoje ime, braneći čast i etiku ponositosti što je čovek, što se nije prodao za bajate mrve i daju nadu u solidarnost prema jedinki u istoj gabuli.
Priča je u kojoj se može prepoznati i dovesti svako od nas prati Sandru koju iz popodnevnog dremeža budi telefon i saznaje da je otpuštena s posla. Posao joj je preko potreban jer ona i muž otplaćuju kredit za stan. Bez njene plate, najvrerovatnije gube taj stan i sa svojom maloletnom decom bi se vratili u prinudni i oskudni smeštaj koji bi im odredila socijalna služba. Kako se priča odvija tako saznajemo da je pre određenog vremena doživela nervni slom, da je bila na dugotrajnom bolovanju lečeći se od depresije. Međutim, koga nema, bez njega se može.
Kad je poslodavac video da su radnici uz neke dodane satnice isto delotvorni kao i sa njom postavi im izbor: da sačuvaju njeno radno mesto ili da dobiju bonus od 1000 eura? Oni se odlučuju za ovu drugu soluciju. Uz pomoć odane prijateljice Maksim koja je glasala protiv bonusa uspe nagovoriti direktora na ponovno glasanje, međutim ima samo dva dana (vikend) da poseti svoje kolege i nagovori ih da promene odluku, pri tome se u isto vreme boreći protiv demona depresije, promena raspoloženja, zavisnosti o tabletama za smirenje i sveopštem osećaju beznađa u koji povremeno upada.
Da li je bitka unapred izgubljena ili se treba nastaviti boriti, koliko je realno očekivati da se ljudi sa kojima si delila koricu hleba solidarišu sa njom i da li je to moljakanje za posao ispod neke časti ili čast u ovakvoj situaciji nije ni važna? Takva i mnoga druga goruća pitanja braća Darden bacaju pred nas. Maestralan film koji odmah baca u vatru, bez praznog hoda, a ono što su braća Darden ubacila u 95 minuta nekom slabijem režiseru ne bi uspelo ni za tri sata.
10/10
