„Woyzeck“ je jedna od najigranijih pozorišnih drama u Nemačkoj. Georg Büchner je počeo ovu dramu pisati 1836. godine, a 1837. godine je umro i nije uspeo završiti svoje delo. Preko 40 godina kasnije će drugi pisac preuzeti dramu i završiti je, a tek 1913. godine će se drama konačno početi koristiti u pozorištima. Od tada su delo preveli na mnoge jezike i mnogo puta ponovo interpretirali. Ni Verner Hercog (Werner Herzog) neće moći odoleti iskušenju i 1979. godine pravi film o ovoj drami, koju on smatra najboljim delom koje je ikada pisano u Nemačkoj.
Franc Vojcek (Klaus Kinski) je obični vojnik koji živi zajedno sa svojom devojkom (Eva Mattes) i njenim sinom od pokojnog muža. Kako bi mogao finansijski brinuti o njima i sebi Vojcek je potrčko za jednog generala. Pored toga on zarađuje time što dozvoljava jednom doktoru da radi određene eksperimente sa njim. On trpi podsmevanja i sprdnje doktora i generala kako bi zaradio malo para za sebe, devojku i dijete. Kako se čini, Vojcek je već obolio psihički, on čuje glasove u svojoj glavi koji mu čestu govore šta da radi. Jednog dana on slučajno sretne generala i doktora, oni mu se kao obično počnu smejati, uz ironičnu opasku da mu je devojka uvek verna. Iako joj veruje saznaje da nije sve tako bajno i sjajno, i uz pomoć glasova u glavi on nalazi rešenje u toj situaciji.
Marie: Više volim imati nož u leđima nego tvoje ruke na sebi.
Nedavno sam pisao recenziju za Fickaraldo u kojoj sam spomenuo odnos između Hercoga i Kinskog, koji su odlični tandem reditelj-glumac. Samo što su zajedno završili Nosferatu iste godine je Hercog odlučio snimiti ovu dramu, opet sa Kinskim u glavnoj ulozi. U prvom planu nije bio Kinski, ali Hercog je pomislio da je dobra ideja iskoristit njegov umor od snimanja Nosferatua, kako bi bolje dočarao ulogu Vojceka. Neki kritičari su pisali da je to bila velika greška i da nisu ubeđeni da Kinski može biti gluplji od svih tih ljudi u filmu. Uopšte se ne slažem sa njima, Kinski je bio genijalan, čak je jedan od razloga pisanja ove recenzije bila gluma u filmu koja me je apsolutno ubedila. Što se samog dela tiče, nema tu mnogo novoga, drame o ljubavi i prevari nisu retke, ali drama prikazuje skoro samo Vojceka, kako se on nosi sa podsmevanjem i ruganjem, po malo vidimo njegovu djevojku i neke njene probleme, ali ipak je u centru pažnje Vojcek. Pratimo čoveka koji uvek ćuti i trpi, čekamo kad će mu biti dosta i šta će biti kad dođe taj trenutak.
U prošloj recenziji sam spomenuo o Hercogu da je on poznat zbog biografskih filmova, pa čak ni ova drama, koju on čak nije pisao već je samo pretvorio u film i neke sitnice promenio, nije bez stvarnih događaja. Johann Christian Woyzeck je rođen 3. januara 1780. godine u Lajpcigu i stvarni je lik kom su se slične stvari dešavale.
Eva Mates je za svoju ulogu u ovom filmu na Kanskom filmskom festivalu nagrađena kao najbolja ženska sporedna uloga. U dokumentarnom filmu „Moj omiljeni neprijatelj“ Hercog posećuje i nju kako bi ispričala svoje iskustvo sa Kinskim, koji je poznat zbog činjenice da nije ništa manje lud nego što su njegovi likovi u filmovima. Eva Mates nema ni jednu lošu rijec za Kinskog i ona ga opisuje kao džentlmena i velikog, neverovatnog profesionalca. Eva je svoju nagradu sigurno zaslužila, odlično je glumila, dok je Kinski ovde mnogo više pokazao nego u Fitzcarraldo ili Aguire i bio je jednostavno genijalan. Pored njih dvoje treba spomenuti i Volfganga Rajhmana (Wolfgang Reichmann) koji je glumio generala. Gledao sam ga već u „Lebenszeichen“ iz 1968. godine, prvom Hercogovom filmu i uživam gledati ga. Sve u svemu, svi su odlično glumili, ali je Kinski bukvalno razvalio.
Na žalost, „Woyzeck“ je jedan od Hercogovih filmova koji su manje cenjeni. Mozda je sam režiser mogao uložiti malo više truda u scenario, ali ipak je film jako dobar i čak samo zbog Kinskog se film isplati gledati. Iako nije toliko dobar kao Fitzcarraldo ili Aguire mislim da bi se svideo dobrom broju filmofila, a posebno onima koji gotive filmove nemačkog režisera Vernera Hercoga.
8/10
Autor: Selmir Balić
