Oduvek sam voleo da crtam, još od malih nogu taj svet slikanja i kreacije me je privlačio. Samim time često sam se kačio za knjige gde su ilustrovana dela najpoznatijih slikara, bezvremenska, prava remek-dela u svakom smislu. Takođe, čitajući sam sasvim slučajno otkrio da se iza mnogih od tih remek-dela krije i neka priča, često neverovatna, uzbudljiva, ali nekada i zastrašujuća. Sliku Gustava Klimta, Žena u zlatu, neverovatno umetničko delo koje ostavlja bez daha, često sam susretao u knjigama, knjižarama, plakatima, razglednicama i čestitkama, ali nijedan put gledajući to neverovatno delo nisam ni slutio kakva se strašna, a opet nadahnjujuća priča krije iza te slike, a to sam upravo saznao gledajući ovu odličnu dramu, Woman in Gold.
Iskreno da kažem, o filmu nisam ništa znao. Video sam ime Helen Miren (Helen Mirren) i poster koji me je podsetio na onaj iz filma Book Thief. Kada je film krenuo odvažno je iskoračila priča o jednoj ženi, jednoj slici i jednoj neverovatnoj priči koja se proteže kroz čitavih šest decenija. Ona počinje u jakim, bogatim tonovima koji oslikavaju sretnu i blisku porodicu. U tim tonovima, jedna žena pozira poznatom umetniku, dok on tvori svoje najpoznatije delo koje će ikada napraviti. Dolaze neka mračna vremena i tonovi postaju zagasitiji, a onda u jednom potezu kista prelazimo pet i više decenija u budućnost. Tu jedna žena nalazi pisma ostala iza njene upravo preminule sestre. Ono što nalazi u tom pismu spojiće je sa mladim advokatom, a taj susret povešće ih u poduhvat za koji nisu mogli ni sanjati da su mu dorasli.
Woman in Gold nosi ime poznate slike, ali ovaj film nije o slici (iako jeste), tj. ne u smislu kako ćete možda pomisliti na prvu. Ta slika je uzrok, da tako kažem, različitih motiva koji će iz nje izrasti, motiva koji će junake ove priče povesti na put gde će morati da naprave neke teške izbore i odluke. Taj put je popločan strahom, a kako kažu, strah je tvoj jedini neprijatelj i jedini način da budeš svoj i jak je da se suočiš sa njim.
Sve vezano za radnju, tehnikalije i ostalo ću ostaviti vama da sami otkrijete, baš kao što sam to i ja učinio, a ja ću vam pokušati dočarati svoje utiske. Kako se priča polako odmotavala tako me sve više privlačila. Polako su u nju dodavani likovi koje igraju redom poznati i odlični glumci, predivna fotografija, neverovatne lokacije, većinom u prekrasnom i grandioznom Beču, tonovi muzičkih dela poznatih klasičnih kompozitora. Kako je priča vijugala sa svojim delovima različitog takta, od melanholije do nekih prilično napetih trenutaka, povezanih odmerenom notom humora, tako se menjao i kolorit. Od jakih, da kažem u zlatno bojenih, do zagasitijih, pastelnih i mračnih, savršeno oslikavajući emocije koje je film prenosio na mene. Posmatrajući svu tu igru pred očima imao sam utisak da posmatram umetnika kako polako, sistemski uklapa različite tehnike i boje i stvara predivnu sliku. To me nije ni malo iznenadilo, jer ipak u centru svega jeste istinsko remek-delo svetske umetnosti.
Helen Miren u ulozi Marie Altman je odlična i nosi čitavu priču, ali nije usamljena jer ovakvo delo se pravi od više boja, a svaka da svoj neizbrisivi pečat, pa tako i Rajan Rejnolds (Ryan Reynolds)(iznenađujuće dobar), Tatjana Maslani (Tatiana Maslany), Daniel Brul (Daniel Brühl) i mnogi drugi odlični glumci kojih ovde ima zaista mnogo.
Kad je povučen zadnji potez četkicom u istom trenutku su se složili i svi utisci i emocije koje sam doživeo u toku procesa. Iako stremeći ka pravdi, srećnom kraju i zadovoljštini, neke priče jednostavno su takve da možda takav kraj nije ni moguć. Kada dođete do kraja, pa čak kad je on da kažemo srećan, u ovakvoj priči on ne može biti istinski srećan, jer mnogo toga se desilo tokom vremena i jedino što ostaje je da se zauvek sećate i nikada da ne zaboravite ljude koje ste istinski voleli, a danas ih nema.[yasr_multiset setid=0 show_average=’no’]
