Za mene australijski horori odišu nekom drugačijom svežinom i imaju poseban šmek od većine tipičnih američkih horora u kojima je skoro sve predvidljivo od početka do kraja. Nema veze što su skoro svi B kategorije u smislu da nisu produkcijski jaki i da nema zvučnih imena. Za razliku od američkih horora, u australijskim se uglavnom pažnju i akcenat stavljaju na samu priču koja se trudi biti što neobičnija i originalnija, građenje napetosti, a manje glumcima koji su u filmu, kakav je uglavnom slučaj sa spomenutim američkim, posebno novije produkcije.
Film počinje sada već mnogima iritantom rečenicom: based on true events. Složiću se da u većini horora novije produkcije ova rečenica nema smisla, ali za ovaj film je drugačije. Radnja se odvija u Australiji, u zemlji u kojoj godišnje nestane oko 30.000 ljudi. Većina njih budu pronađeni, a nekima se i dalje gubi svaki trag. Priča je tipična za ovakvu vrstu žanra: troje mladih avanturista, Ben (Nathan Phillips), Liz (Cassandra Magrath) i Kristi (Kestie Morassi) kreću isprva na planinarenje, a na putu skreću da posete nacionalni park imena ‘Wolf Creek’, poznat po ogromnom krateru koji je napravio meteor. Posle toga auto im se kvari, odlučuju da nađu pogodno mesto da prenoće, ali se iz dubokog mraka pojavljuje misteriozni i na prvi pogled dobronamerni lokalni seljak, koji se nudi da im pomogne. Međutim, ovo troje mladih ne shvataju da se njihovo putovanje iz snova upravo pretvorilo u najmračniju noćnu moru.
Greg Mclean je australijski baja, sve u jednom – režiser, producent i scenarista i ovaj film je u kompletu njegovo delo. Ovaj Australijanac je jos poznat po filmovima Rouge (2007) i više nego dobrim nastavkom ovog filma iz prošle godine. Mene je film najviše kupio sporim tempom ispočetka – građenjem napetosti, jer se prvih pola sata filma ne dešava baš ništa, ali to je uvod u radnju filma i režiser je to sa namerom tako posložio, kako bi od obične uspavanke gledaoce vremenom doveo do uznemirujuće ekslpozije krvoprolića. Film je u celini snimam u Australiji, tačnije ruralnijim predelima na jugu kako bi se postigla što bolja autentičnost prikazanih događaja. Vidljiv mali budžet koji je projekat imao uspešno stvara uznemirujući efekat, kao da radi o nekom dokumentarcu o istinitim događajima.
Kao što sam već spomenula, u ovom filmu nema nekih zvučnih glumačkih imena, bar ne poznatih širem auditorijumu, i to je veliki plus kako bi se postigao utisak realistične atmosfere. Jedino koje bih ja istakla (pojavljuje se i u nastavku) je negativac, i to u najblažu ruku rečeno negativac. Džon Džarat glumi sada već svima poznatog Mika Tejlora, takoreći australijskog hilbilija i sadiste koji je najgora noćna mora svih na koje naiđe. U stanju je da uradi nezamislive stvari, ali sa takvom lakoćom da vam se ledi krv u žilama i sa osmehom koji će vam ostati u glavi dugo nakon gledanja filma.
Možda ne bih uopšte napisla ovaj kraći osvrt da nisam pogledala i više nego dobar nastavak. Ne bi utisci bili kompletni jedan bez drugoga, kao što ni gledanje nije. Dakle, ko voli napete horor trilere sa elementima slešera koji ne ulaze u kalup tipičnih američkih kojima nas svakodnevno bombarduju, neka pogleda neki australijanac, naročito ovaj.
7/10
