Možda jesu stereotipi, ali postoji neka magija u kožnim jaknama, motociklima, prašini i pustari koju reže vreli asfalt kao stvoren za buntovnike i opasne mačo face koji su preodređeni da stvaraju pometnju u svakom mestu i u svakoj prilici, ostavljajući svoj prepoznatljivi pečat. Potrudite se postaviti u sedlo Lasla Bedeneka (Laslo Benedek) i ako shvatite da je u tom periodu vladala era lova na veštice i crnih holivudskih lista, verovatno i u startu, ma kakve kvalitete film bio, odajete priznanje za jednu ogromnu dozu neposluha prema konvencijama tadašnje mašinerije snova. Divljak je zaslužan za celi koncept filmova koji su u središtu pažnje imali bande sa svojim antijunacima, gnevnih tempiranim bombama koji su iz nekog razloga besni na ceo svet.
Sa punim pravom se može zvati i ocem (iako je svega dve godine mlađi) antologijskog Buntovnika bez Razloga. Zaslužan je i za vrtoglavi porast prodaje bajkerskih jakni koje su bile neizostavni asortiman bunta od nametnutih stega, a i dobro su se uklapale u nove muzičke pravce tvista i rock & rolla. Frajeri u teksasu i kožnjaku su se ponašali neformalno i kulerski i na taj način opuštali devojke u lepršavim haljinicama koje su se prepuštale zovu plesnog podijuma. Omladinsko buntovništvo u svojim počecima koje će eskalirati na farmi Maksa Jazgura 1969. godine.
Divljak je temeljen na kratkoj priči The Cyclist Raid koja je objavljena 1951. godine, a izbor glavnog glumca se nametao sam od sebe. Marlon Brando (Marlon Brando) je bio glavom i bradom preslikani Džoni Stabler, vođa bande motociklista koji se bez plana sa svojom ekipom vozika po vrletima Amerike u potrazi za pustolovinama. Središte radnje je postavljeno u dosadni gradić srednjeg zapada Amerike početkom pedesetih godina i vremenski obuhvata jedno poslepodne, veče i sledeće jutro.
Pamtljiva je uvodna scena, kada banda orkestrira po drumu, a muzička podloga vagnerovski besni uvodeći nas u kasniji raspašou. Brando je svojim mrmljajućim glasom narator koji nagoveštava turbulentan sukob sa samim sobom, jer u toj avanturi sreće devojku (ćerku policajca koji je zadužen za red i mir u mestašcetu) i u nju se nenadano zaljubljuje. Ona je potpuno drugačijih shvatanja (kako motocilisti slengovski kažu – konzerva), odsutna duhom, jer joj taj gradić kao i ocu polagano i neprimetno ubio životni žar. Da bi dobili još dinamike, dolazi i druga banda motociklista, otpadnici iz one Stablerove, koju predvodi Čino (Lee Marvin), a oni se istovremeno sukobljavaju i vole kao neki miks jednog i drugog.
Pre nego što pohode ovaj mali gradić oni se nakratko zaustavljaju na moto-trci gde jedan od članova bande ukrade pehar i pokloni ga Stableru koji ga zaveže za prednji deo. Zašto taj pehar toliko znači Brandu da se sa Marvinom tuče za njega, iako ga nije osvojio na pošten način? Mišljenja sam da je glavni lik duboko u sebi nesiguran, zna da je gubitnik i ovim želi makar umetno da dokaže da nešto vredi i da nije samo društveni isprdak na dva točka. To odglumiti za Branda nije bio problem. On je bio kralj metodske glume. Svojom pojavom drao je svaku scenu, prenosio stanje na nas kao da smo i mi prisutni u sceni. Prema njemu smo delili empatiju iako je glavni lik daleko od cvećke. Poklanjanje tog pehara devojci je svojevrsna zahvalnost zbog otvaranja očiju, ali može biti i predavanje njegovog srca onome koja ga je osvojila.
Kratkog trajanja, od svega 79 minuta, Benedek ne gubi uzde filma i sigurnom rukom ga vodi prema mirnom moru. On je vrhunski režirao i prostor u totalu, posebno iz ptičije perspektive i onaj prašnjavi trg na kome je postavljena nekakva figura koja bode u oči i koja predstavlja boljku i slabu kopiju večeg i značajnijeg administrativnog mesta Amerike. Licemernost i vremenska pregaženost ove zabiti se ugleda upravo u toj figuri i zavedenosti da oni nešto znače, a samo su primitivne amebe u nepreglednom nebu različitosti i širine. Smem se kladiti da je film Lasla Benedeka poslužio i cenjenom Andreju Vajdi u kreiranju glavnog lika u filmu Popiol i Diament (1959) kojeg je tumačio isto tako buntovničko/destruktivni Zbignjev Cibulski.
Film je reputaciju skandaloznog i opasnog potvrdio u Britaniji gde mu je odbor za filmsku cenzuru zabranjivao prikazivanje punih 14 godina. Prvo prikazivanje bilo je pred rokerskom publikom u legendarnom i tada slavnom klubu 59 u Pedingtonu, London. Sa današnjeg aspekta, uloga Džonija Stablera ne spada u red onih po kojima pamtimo možda i najvećeg glumca svih vremena (godinu kasnije na temeljima ove uloge ostvario je onu Terija Maloja), ali se s vremena na vreme vredi podsetiti, koliko je ovaj film generalno značio za buntovništvo i slobodu.
Divljak je svakako jedan od mojih najdražih filmova, iako je po objektivnom sudu daleko od remek-dela.
8/10
