Heel, motherfucker!
Tod Solonc (Todd Solondz) je niskobudžetnim filmom Welcome to the Dollhouse iz 1995. godine oduševio ljubitelje indi filmova svojom inovativnom kombinacijom crnog humora i oštre satire američkog društva, koja karakteriše sve njegove kasnije radove. Izdvaja se po tome što poseduje sposobnost da spoji naizgled nespojivo, brutalne teme sa komičnim rečenicama, kao i dijaloge koje naizmenično menjaju komični i tragični pravac. Njegov film Happiness iz 1998. godine je stekao kultni status, a sa svakim novim filmom Solonc pomera zamišljenu granicu rušenja tabua i sopstvene mizoginije.
U njegovom najnovijem filmu centralna figura je pas jazavičar koji, nakon što ga vidimo u azilu za pse, kroz četiri priče menja svoje vlasnike. Ti vlasnici su plejada slomljenih, razočaranih ili ljutih ljudi iz američkog srednjeg staleža, čije tabue Solonc najviše voli da ruši. Svaki se prema psu ophodi na drugačiji način, daju mu drugačija imena i često zapostavljaju svoje dužnosti prema njemu. Od prvog do poslednjeg vlasnika, pas je karika koja spaja ovu ekipu luzera, depresivaca i čudaka.
Prvi vlasnik psa je dečak koji je preživeo rak i očigledno imao susret sa smrću, jer svojim roditeljima (Tracy Letts i Julie Delpy)postavlja pametna egzistencijalna pitanja. Njegovi roditelji su strogi i nerazumni ljudi, koji nemaju razumevanja za potrebe svog deteta, a kamoli za njegovog psa. Pas u drugom delu dolazi do veterinarske asistentkinje (Greta Gerwig) koja ga vraća u život – ispostavlja se da je ona Dona Viner, glavna junakinja gorepomenutog filma iz 1995. godine. U trećem delu pas se nalazi kod patetičnog profesora Šmrca (Danny DeVito) koji radi u školi filma, dok je završni deo rezervisan za stariju gospođu (Ellen Burstyn) koju nije napustila lucidnost.
Kao i svi filmovi ovog autora, Wiener-Dog je crna komedija karaktera, koja kroz svoje likove prikazuje osobe predstavljene na specifičan način, iako skoro svako od nas poznaje neke slične njima. Oni se po spoljašnjosti ne izdvajaju, često predstavljaju poštovane članove društva, ali se u svoja četiri zida bore sa svojim unutrašnjim demonima. Scenarista te likove, kroz razne situacije, skroz ogoli i pri tome na satiričan način iznese svoje stavove. Čitav film sam shvatio kao jednu veliku satiru o pomodarstvu u kome je kul biti vlasnik psa, iako retko ko posveti vreme i pažnju koje ta životinja zaslužuje, naročito kada su svi u trci za zaradom.
Mišljenja sam da je izbor rase psa pun pogodak. Jazavičar nije ni atraktivan, niti se ističe po nekoj sposobnosti, ali je onako kratkonog i duguljast krajnje simpatičan, nije zahtevan i poseduje jednostavnu dobrodušnost kao većina pasa. Međutim, njegovi skromni prohtevi su u društvu raznih vlasnika često dovedeni u pitanje, a njegova zavisnost od ovih likova je pomalo zabrinjavajuća. Činjenica da je svako od likova na neki način nesposoban da se brine o njemu govori o hroničnoj nesposobnosti čitave ljudske rase.
Svako poglavlje Solonc posebno naglašava. U prvom delu, nameštaj u roditeljskom domu naglašava hladnoću, kontrolu, strogoću, bezosećajnost i potisnuti bes protagonista, koji se ogleda u načinu na koji majka sprema sendvič ili otac razgovara sa sinom o dresuri pasa. Kuća, koju očigledno poseduju bogatiji ljudi sa detetom koje je preživelo rak, umesto da bude centar mira i razumevanja, postaje neka vrsta tempirane bombe. Skoro svaka rečenica koju izgovori majka je u meni izazvala zgražavanje, naročito deo u kome se dete od malih nogu uči ksenofobiji i islamofobiji.
Što se tiče junakinje u drugom delu, klasične luzerke koja nema nikog bliskog i ne brine o sebi, njoj pas donosi osećaj bitnosti i potrebnosti. Solonc njen susret sa Brendonom (Kieran Culkin), dečkom iz puberteta, fantastično koristi, naročito kao poređenje sa Brendonovim bratom. Naime, on ima ispunjen brak, iako su oba partnera od samog rođenja nekako predodređeni za neuspeh, dok su Dona i Brendon savršeno zdravi, ali ne umeju da se snađu i da iskažu svoja osećanja i potrebe.
Što se tiče profesora Šmrca, on iza sebe ima uspešan filmski scenario, ali taj uspeh se desio pre dvadeset godina i nije ga ponovio. On predaje pisanje scenarija i velika je cepidlaka, tako da je predmet sprdnje kod studenata, a i kolege nemaju veliko poštovanje prema njemu. Ovaj deo je dosta ličan za Solonca, jer on u njemu iskazuje svoje stavove vezane za filmske škole i karikira odnose između scenarista, agenata i producentskih kuća, a bavi se i arogancijom i prepotentnošću studenata filma. Završni deo je dosta efektan jer u njemu prikazuje čudan susret u situaciji kada se unuka seti svoje bake samo kada joj nešto treba, što se lako može generalizovati.
Uvek je dobar znak kada indi autor okupi kvalitetnu glumačku ekipu. Džuli Delpi i Trejsi Lets su sjajno predstavili nesrećni, pomalo bezosećajni par kome fali zdrave komunikacije i koje bolest deteta nije zbližila – naprotiv. Greta Gervig je verovatno omiljena glumica nezavisnih autora i ovde pruža pomalo rezervisan performans, kao da svesno glumi ispod svojih mogućnosti. Stara garda u vidu Deni DeVita i, naročito, Elen Burnstin je tradicionalno bez mane. Iz lica Denijevog karaktera prosto izbija čemer i nezadovoljstvo, a dodatno je uznemirujući jer smo svesni da ga tumači komičar koji se nijednom ne nasmeje u ulozi. Moram spomenuti pojavu i pomalo zaboravljenog Kierana Kalkina.
Wiener-Dog nije najbolji film Toda Solonca, ali on i dalje ostaje dosledan svom mračnom i pesimističnom stilu u kome generalno ima malo nade i optimizma za čovečanstvo i koji obiluje neprijatnim dijalozima i situacijama. Ovo nije film o psu, nego o očajnim i patetičnim ljudima kojima pas služi da popune svoje duhovne praznine. Poštovaoci ovog autora će biti vrlo zadovoljni, dok će se novajlije povremeno počešati iza uva i eventualno bataliti gledanje.[yasr_multiset setid=0 show_average=’no’]
