It’s nobody’s fault, sometimes the ball don’t go in.
White Men Can’t Jump je film koji je skoro svaki ljubitelj košarke barem jednom pogledao. Ron Shelton, filmaš koji očigledno voli sport i lepe žene, nam donosi priču o tandemu momaka koji zarađuju svojim basketaškim veštinama na terenima širom Los Anđelesa. Poster sa Vudijem Harelsonom i Veslijem Snajpsom automatski vraća sećanje na duo hastlera i na film koji je uglavnom ostao u lepom sećanju, naročito ako ste kao klinac (ili klinka) voleli da visite na košu.
Bili Hojl (Woody Harrelson) je belac koji vara crne basketaše da je lak protivnik, pa ulazi u opklade sa njima, a jedna od njegovih žrtava je Sidni Din (Wesley Snipes), lokalni igrač dugog jezika. Sidni nakon toga postaje neka vrsta Hojlovog agenta i organizuje slične prevare po gradu kako bi zajedno zaradili brzi keš. Sidni sakuplja novac kako bi iselio svoju porodicu iz zajedničke stambene jedinice. Bili je u sličnim problemima, jer mu za vrat dišu uterivači dugova, a uz njega je devojka Glorija (Rosie Perez), koja se priprema za učešće u kvizu Jeopardy…
Ovo je tip filma kome lako možete identifikovati očigledne nedostatke, ali koji poseduje dovoljno energije i privlačnosti da bude zabavan uprkos svim manama. To se naročito odnosi na gledaoce kojima odgovara ovakav tip filma, smešten u devedesete i pun crnačke kulture, i koji vole košarku. Sa druge strane, takvi gledaoci će poželiti da je bilo više košarkaških akcija, a manje scena sa ženskim likovima, jer je ovo definitivno film za dečake.
Van dešavanja vezano za košarku ne dešava se mnogo toga u klasičnom smislu, osim što Bili prečesto gubi zarađen novac. Scenario se bavi odnosima naših protagonista sa njihovim lepšim polovinama, ali i taj segment nekako ide u pravcu u kome nije trebao, sa čime će se složiti svi koji su očekivali čist basketaški film. Konstantno se ponavljaju iste ideje i filozofije i verujem da će nekome ko ne prati košarku to sve izgledati veoma dosadno. Ja nisam imao problem sve do završne trećine filma, kada Glorija ničim izazvana postaje praktično ravnopravan lik Biliju i Sidniju.
Bili ima filozofiju da je crnim igračima bitnije da izgledaju dobro i izgube, umesto da izgledaju loše i pobede, dok su beli igrači totalna suprotnost i ne smeta im kako izgledaju sve dok pobeđuju. White Men Can’t Jump nam pokazuje da filozofije nisu toliko bitne, jer ni Bili ni Sidni ne dobijaju ono što su želeli – život neće teći onako kako smo želeli ako donosimo pogrešne odluke, bez obzira kako izgledali. To ne važi ako imate sreće, ali poznato je da ona retko kada traje doveka. Veći deo filma se odnosi na svakodnevne probleme naših likova i njihovo traganjem za srećom, ali ispostaviće se da problemi i traganje nisu glavna poenta filma, koja može da stane pod zaključak – slušaj svoju ženu.
Jedan od svakako najbitnih preduslova za pozitivan utisak su Vudi Harelson i Vesli Snajps, koji su zajedno gotovo savršeni i stvaraju divno, duhovito, zabavno, antagonističko prijateljstvo. Njima je košarka daleko od igre jer su ulozi ipak previsoki. Njihove basketaške scene su veoma dobro snimljene i lepo predstavljaju energiju brzog uličnog basketa. Kao neko ko uživa u ovoj igri, posebno su mi se dopale scene sa usporenim snimcima kretanja lopte ili igrača. Iako njen lik nekako ne pripada ovakvom filmu, svideo mi se nastup i pojava beskrajno simpatične Rosi Perez.
White Men Can’t Jump je odličan film za ljubitelje košarke i devedesetih, sa pričom koja nije savršena, ali je ispunjena iznenađenjima i humorom, sa Vudijem Harelsonom i Veslijem Snajpsom u ubedljivim predstavama uličnih mangupa.
moja konačna ocena: 8/10
