Jedno od najprijatnijih filmskih iznenađenja u 2011-oj je definitivno ova sjajna sportska drama Gevina O’Konora koji iza sebe ima odlični Pride and Glory, ali kome su definitvno sportske drame fah i strast. Miracle, jedna od, po mom mišljenju, najboljih sportskih drama je njegovih ruku delo. Ovaj film, kao i njegovi prethodni radovi, ima jako dobru priču, jako dobre glumce i konstantan slojevit prikaz i radnje i karakterizacije likova što je jedna od glavnih pozitivnih Konorovih karakteristika kao režisera.
Prica prati sudbinu razorene porodice Konlon. Nekada jako popularnog boksera Pedija Konlona, sada ostarelog, propalog alkoholičara, zatiče povratak kući njegovog mlađeg sina Tomija, sa kojim nije dugo godina bio ni u kakvom kontaktu, a a kamoli u iole dobrim odnosima. Tomi, iako jako kivan i ljut na oca, ima svoj skriveni cilj, za koji će mu poslužiti otac tako sto će ga trenirati za predstojeći veliki turnir mešovitih borilačkih veština. Međutim, nece sve ići glatko kako je Tomi zamislio, jer će ga put naneti u okršaj zivota, u finalni ring sa sopstvenim bratom, koji ima sopstvene interese i ciljeve.
Sa relativno predvidivim tokom radnje u kome autsajder uspeva da napravi neočekivano, scenaristi se nije moglo ostaviti puno prostora za manevar. Ipak, pored tradicinonalnih borbi je prisutan snažan prikaz brojnih emocija. Likovi su, za razliku od većine filmova sa ovakvom tematikom, detaljno razrađeni i odlično karakterizovani, tako da lako prirastaju za srce gledaocima. Relativan problem je u tome što se radnju drže dvojica krajnje simpatičnih protagonista, koji zajedno drže pažnju i naklonost gledaoca sve do same finalne borbe.
Pojedini kritičari kao manu ovog odličnog ostvarenja navode scene borbe, tj. mišljenja su kako su loše i nemarno urađene. S obzirom da one nisu glavne u celoj priči, nego je akcenat bačen na među-odnose u jednoj razorenoj porodici, to je bilo donekle i za očekivati. Ima dosta i onih drugih, koji se razumeju u borilačke veštine, koji kažu da su se iznenadili koliko su pojedine scene realne, iako se slažu da su sa pojedinim potezima preterali i da izgledaju kečerski. Takođe kritike idu i na račun glavnog lika, tj. na činjenicu da je kao neškolovan borac savladao favorizovane profesionalne borce. To nije nemoguće, ali je u neku ruku previše. Taj deo u filmu je “opravdan“ njegovom enormnom količinom besa i dugo nakupljanog gneva koji nekako mora nekako da ispliva na površinu.
Ovaj film je takođe fantastičan i zbog performansa sva tri glavna glumca. Nik Nolt (Nick Nolte) u ulozi oca alkoholičara, zatim Tom Hardi (Tom Hardy) kao “favorizovani“ sin u očima drugog brata, koji ima svojih demona koje treba da pobedi, i najzad Džoel Edžerton (Joel Edgerton), u ulozi sina koji se trudi da sve obezbedi za sopstvenu porodicu, ženu i dve ćerke. Džoel je relativno nepoznat glumac, bar je takav bio pre snimanja ovog filma, ali je odigrao možda najjaču ulogu od sve trojice u filmu, dok je Tom Hardi za potrebe snimanja nabacaio enormno veliku količinu mišića i deluje veoma zastrašujuće
„Ratnik“ je zaista odličan projekat, dubok i poučan. Iako na prvi pogled deluje kao tipični borilački-akcioni film, akcenat je bačen na oca i braću, tj. njihov problematičan odnos u kome je svakome onaj drugi kriv za nešto. Takođe prikazuje kako je malo potrebno da se odnosi unormale, jedino što treba je da svi pobede sami sebe i svoju sujetu.
Film ima krvi i suza, drame i zagrljaja, udaraca i psovki, grešaka i iskupljenja, kao uostalom i sam život. Preporuke za gledanje.
9/10
