What do you do when the war you’re fighting just can’t possibly be won in any meaningful sense? Well, obviously, you sack the guy not winning it and you bring in some other guy.
Netflix je odlučio da se, nakon snimanja serija i finansiranja indi filmova, uključi u trku sa velikim producentskim kućama. U kompaniji je krenula etapa snimanja visokobudžetnih komercijalnih filmova u kojima glavnu ulogu nosi neko sa holivudske A liste. War Machine je jedan od prvih takvih filmova, a u pitanju je satira nastala po ekspozeu Majkla Hejstingsa The Operators, koji se bavio dejstvima američke vojske u Avganistanu, konkretnije generalom Stenlijem Mekristalom koji je u ovom filmu postao general Glen MekMahon.
Gorepomenuti harizmatični i veoma uspešni general nakon Iraka biva poslat u Avganistan, kako bi sredio situaciju u toj zemlji i priveo kraju rat koji traje preko osam godina. Stiže u vojnu bazu kao rok zvezda, ali tamo zatiče umorne i bezvoljne vojnike, kao i političare čiji se planovi razlikuju od njegovih. On želi da dobije rat, što zvuči kao nemoguća misija za sve oko njega, a dodatni problem nastaje kada stručni novinar objavi svoje viđenje čitave situacije…
War Machine je tip filma koji je zanimljiviji zbog onoga što predstavlja i pozadine njegovog snimanja, nego zbog same priče u njemu. Producentski na veoma visokom nivou, ovo satirično predstavljanje fikcionalizovanog Stenlija Mekristala je veoma uverljivo. U prilog tome idu setovi koji su prosto preslikali vojnu bazu, sa pravom opremom i uniformama, ne samo američkom (vojnik sa oznakama Makedonije i jakim akcentom mi je posebno upečatljiv). Međutim, priča je takva da nije naročito privlačna čak i da je skroz verno (istinito) predstavljena – satira nečega sa čim smo upoznati može lako da funkcioniše, ali satira o Amerikancima u Avganistanu retko kome može lepo da legne.
Majkl Hejsting se proslavio svojim čuvenim člankom u časopisu Rolling Stone koji mu je bio podloga za pisanje knjige The Operators. Njegov karakter u ovom filmu ima i funkciju ciničnog naratora koja je potpuno na mestu, ali povremeno je čak i naracija višak. Od satire očekujem nešto dublju i relativno zanimljiviju priču, u kojoj likovi imaju prioritet u odnosu na akciju. U tom smislu War Machine funkcioniše, ali ima problem što likovi nisu uopšte zanimljivi ili su svedeni na klasičnu karikaturu. I pored toga, postoje 3-4 scene koje su me od srca nasmejale.
Najveći problem ovog filma je činjenica da, u suštini, autori nisu bili sigurni šta želi da bude. Iako preovladava satira koja, sama po sebi, sve redom ismeva, na momente sam ostao zbunjen neočekivanom ozbiljnošću, ali i nekako slabim pristupom situacijama koje itekako imaju materijala za satiru (npr. izbori). Ako bih morao da kažem šta je ovaj film, to bi bila konfuzna kombinacija satiričnog predstavljanja glavnog junaka, parodije vojske, visoke politike i birokratije, ali i ozbiljne anti-ratne (rekao bih i anti-američke) poruke.
Režiju i scenario potpisuje Dejvid Miču (David Michôd), čiji prethodni filmovi nisu bili ni blizu komedije. Režiserski posao je odradio više nego korektno, ali većina gorepomenutih scenarističkih problema ide na njegovu dušu. Međutim, okupio je solidnu glumačku ekipu u kojoj se Bred Pit kao centralni junak u potpunosti izdvaja. Očigledno je da je uložio veliki trud za ovu ulogu i glasu Alda iz Basterdsa je dodao solidan broj karakterističnih pokreta i tikova, ali pored toga i dalje nisam siguran da li je pocepao ulogu ili je skroz promašio. Od ostalih glumaca ću spomenuti Bena Kingsija i Tildu Svinton u kameo ulogama koje su bili prilično efektne.
U pokušaju da bude ambiciozna vojno-politička satira, War Machine je ispao konfuzna i beživotna mešavina neiskorišćenog potencijala koju ni pojava Breda Pita, čiji performans deluje kao da je u nekom drugom (boljem) filmu, nije uspela spasiti.[yasr_multiset setid=0 show_average=’no’]
