Born of Violence. Born of Blood. Born of Hell.
Veoma bitna napomena. Nakon pročitanog pogledajte film na svoju odgovornost, iako možda ostanete nošeni našim rečima. Osvrt na ovaj film pišu dva, previše subjektivna zaljubljenika u rad danskog genijalca Nikolasa Vinding Refna (Nicolas Winding Refn), koja u svakom filmu dotičnog režisera pronađu nešto odlično/dobro/pozitivno i drže se do kraja toga, iako se nekada desi da se ne ispuni ono što se očekuju. Zato napominjemo da ovaj film definitivno nije za svakoga, već za one filmofile koji uvek streme da pogledaju nešto drugačije od ustaljenih filmskih normi koje se svakodnevno serviraju.
Ovo je svakako možda i najpodcenjeniji film ikada bez pogovora i to zbog dva razloga: ni kritičari ga nešto ne vole i ne cene, a pogotovo „obični“ gledaoci (IMDb ocena od 5.9 je sramotna i žalosna), a to je neopravdano jer je ovaj film unikat i maestralan po našem mišljenju, štaviše, pravo remek-delo od filma. Ali, ipak, ovaj film nije za svakoga jer se veoma razlikuje od meinstrim naslova, pa i od ostalih arthaus (mada on to formalno i nije) filmova gde najčešće ubrajaju ovaj naslov.
Film prati priču Severnjaka, otpadnika i ratnika po imenu „One-Eye“ (Jednooki), koji je zarobljen od strane jednog vikingškog plemena i oni ga koriste u borbama do smrti sa drugim ratnicima. Naravno, za svaku pobedu, za svaku smrt, njegov vlasnik dobija određen novčani iznos. Međutim, Jednooki jednom prilikom uspeva da se oslobodi i okrutno pobije sve te ljude koji su ga držali zarobljenog. Poštedi samo malog dečaka koji je bio sa njima i njih dvojica ostvare neko prećutno i jako čudno prijateljstvo. Potom njih dvojica nakon jedne od vizija Jednookog naleću na manju grupu ljudi, hrišćana, i zajedno sa njima brodom kreću u potragu za tzv. Svetom Zemljom.
Ovaj film je izrežiran na skoro najbolji mogući način: sa prelepim, sporim i dugim kadrovima, prelepom, ali odgovarajuće sumornom i surovom fotografijom, kao i fantastično-dirljivom muzikom. No, opet ovaj film pored svega toga, nije ipak za svakoga jer nema skoro ni trunku akcije (osim tih par akcionih scena, ali to je baš mizerno), veoma malo dijaloga, skoro ih nema (ali svaka reč je od ogromnog značaja) i veoma je sporog tempa. Sam film je podeljen u šest delova koji su međusobno povezani: Wrath (Gnev), Silent Warrior (Nemi ratnik), Men of God (Ljudi Boga), The Holy Land (Sveta Zemlja), Hell (Pakao) i Sacrifice (Žrtvovanje). Svaki deo se bavi nekim posebnim aspektom, od kojih je svaki odlično obrađen, a možda možemo izdvojiti „Hell“ kao ponajbolji jer nas je prosto fascinirao prikaz pakla svakog čoveka ponaosob, mada i deo „Sacrifice“ se odlično povezao sa mitologijom ljudi sa Severa ili pak možda nasuprotom tome predstavlja neku vezu sa samim Hrišćanima.
Kao što je već rečeno, ovaj film je režirao posebni, ali mnogima samo ekscentrik među režiserima, Danac, Nicolas Vinding Refn. Prosto rečeno, većina filmskih konzumenata traži nešto sigurno, da ne izlazi iz okvira “konvencionalnog“ filma, ma šta god to danas predstavljalo. Sve ono što je novo, inovativnije, ma svaki drugačiji pristup filmu se skoro uvek minimizira i pripisuje navodnoj bespotrebnoj ekscentricnosti ljudima koji stoji iza takvih dela. Posebno sve to važi za ovog režisera iz Danske, jer on svakom filmu (Pusher trilogija, Bleeder, Bronson, Drive, da ne spominjem toliko omalovažavani Only God Forgives iz 2013.godine) pristupa na drugačiji način.
Njegova stroga hronologija sleda događaja u filmovima, njegove osnovne boje, njegova statičnost kadrova i monotonost istih, njegova transformacija likova da uvek urade nešto najsuprotnije od onoga čemu teže, a zapravo to što urade ispadne uvek ono što i treba da urade, sve te stvari koje karakterišu njegovu režiju i njegove filmove sve nas više fasciniraju i oduševljavaju i Refn je stvarno jedan od retkih filmskih radnika čija ostvarenja repriziramo u nekoj nenormalnoj meri.
Gluma u filmu je odlična, kao i kod svih filmova NWR-a, svih protagonista, ali pogotovo nam se dopao famozni i dosta osoben škotski akcenat i naravno, kao i uvek fenomenalni Mads Mikelsen (Mads Mikkelsen), koji je bez reči rekao više o sebi, nego mnogo drugi sa 1000 reči. Njegova gluma zaista postaje očaravajuća sa svakim novim pogledanim filmom i on je po našem mišljenju jedan od najboljih živućih glumaca, ako ne i najbolji. Njegov lik „Jednooki“ je jedan je od boljih likova viđenih na filmskom platnu, a tokom filma saznajemo skoro sve njegove emocije i osobine, bez ijedne progovorene reči što je ipak, složićete se, dovoljno jasan pokazatelj kakvu glumu možete da očekujete.
Najveća lepota ovog ostvarenja je u određenoj simbolici i metaforici filma koja je skoro uvek glavni motiv svakog Refnovog filma. U ovom filmu ona vuče korene iz nordijske mitologije/istorije koju morate poznavati (ili se ukratko informisati), da biste uopše pokušali shvatiti ovaj film. Ovaj put Refn se otisnuo do drevne Valhale, gde se cenila hrabrost, junaštvo i žrtva. Nećemo spojlerisati previše, samo ćemo istaći bitnu stavku i detalj filma – glavni glumac je simbolično nazvan One-Eye, jer nema jedno oko kao vrhovni nordijski bog Odin, ne radi se o slučajnosti. Celi tok filma ide nekim veoma misterioznim, čudnim, bizarnim, a u nekim momentima surovim i nejasanim putem koji je prožet mistikom, religijom, lažnim idealima, pa i već spomenutom mitologijom. Ukratko, sam film predstavlja vrhunac metafizike i celokupne prirode i koliko smo povezani sa istom.
Film se na jako sugestivan način dotakao najvažnijeg pitanja svakog čoveka: njegovog postajanja i bivstvovanja. Valhalla Rising je savršen miks fantastične režije, opčinjavajuće fotografije i predivne muzike, uz nasilan prikaz ljudske prirode. To je i možda jedina prava definicija ovog remek-dela, iako će mnoge odvratiti, zbog već ranije navedenih razloga.
10/10
