Kristofer Nolan (Christopher Nolan) je jedan od onih filmadžija koji su uspeli u poslu počevši od nule i preskočivši filmsku školu. Takav pristup filmskom poslu ima svojih prednosti i mana, ali kada su prednosti veće od mana kod pojedinca, onda ovo drugo nije ni bitno. Nolan je svoj filmski pohod počeo svojim kratkim filmom Doodlebug u kome na finčerovski surealan način prikazuje problem između čoveka i insekta. On hvata tu tako mizernu situaciju i daje joj dublji i filozofski ton. Taj trominutni film bio je uvod u njegov sledeći projekat Following, o piscu koji voli da prati ljude u velikom gradu. Film prikazuje jednu od tri stavki koje je Hičkok spominjao kao formulu uspešnog filma: voajerizam. Nije moguće, a ne pohvaliti veštinu tada mladog Nolana da snimi dugometražni film praktično bez ikakvog budžeta, u kući svojih roditelja, prijatelja, kafeu preko puta ulice i na vrhu višespratnice gde ne bi morao da brine oko radoznalih prolaznika. Nevini posmatrač može ovaj film da kvalifikuje kao nezanimljiv ili nedovoljno vešt, ali najbolja je ona domaćica koja ume sa najmanje materijala da umesi najbolju tortu.
Film Following je verovatno po svojoj tematici i konstrukciji priče nezavisni i debitantski Rear Window u pokretu. Nolanu je bilo lakše da prikupi sredstva za jednako jedinstven i možda najkonfuzniji film svih vremena, Memento, koji se izdvaja svojom narativnom formom, uprkos mnoštvu rupa u priči. Svet je sve više upirao prstom u reditelja i kasnije mu je poveren projekat Insomnia, u kome je modifikovao misterioznost filmova devedesetih i prilagodio je novom, XXI veku. Film je zaradio dva i po budžeta na blagajnama i tada je već poslat jak signal čelnicima velikih studija da su naišli na zlatnu žicu koju mogu da eksploatišu.
Kristoferu Nolanu ponuđeno je preuzimanje kormila nad gotovo mrtvom filmskom franšizom o Betmenu koju je svojom vizijom modifikovao čuveni reditelj Džoel Šumaher u nešto najbliže onoj granici između jednostavnosti priče i karaktera u crtanim filmovima i ozbiljnom filmu za zrelu publiku. Nolan je u jednom od brojnih intervjua izjavio kako je prihvatio ponudu kao priliku da obezbedi finansiranje svojih drugih projekata, za koje inače ranije nije bilo novca u već teškom finansijskom okruženju.
Priču za novi film donosi kolega Dejvid S. Gojer i oni zajedno pišu scenario. Nesumnjiv je uticaj Gojera na scenario i celokupno zaveštanje koje se generalno pripisuje Nolanu, ali i način na koji su to izveli je sasvim prirodan i potpuno zahtevan. Majstor kome se donese pokvarena mašina ima potpunu slobodu da je čerupa i pokuša da je dovede u radno stanje jer nema šta da izgubi, ali doktor koji dobije pacijenta na samrti mora da učini sve kako bi pacijenta reanimirao, jer sa ljudskim životima nema šale, a tako nema šale ni sa filmskim životima voljenih karaktera koji publici predstavljaju nešto više od zabave.
Prvi korak bio je restartovanje franšize. Neki poslovni krugovi imaju sasvim jednostavnu politiku kojom pristupaju učenju novih kadrova starim stvarima: zaboraviti sve što je poznato od ranije i učiti sve ispočetka. To se čini kao najbolji moto za reanimiranje čuvenog superheroja, ispričati priču od nule, ponovo, sa novim elementima i učiti na greškama prethodnika.
Jedna nuspojava ovakvog pristupa jeste dodavanje filozofskih dilema samom karakteru. On na sebe ne gleda sasvim jednostavnim očima već stalno sebi postavlja pitanje: „Ko sam ja?“. Zaista, ko je Betmen, pitamo se svi?! To je suština čitave stvari, njegovo poimanje samog sebe i svog alter ega, Betmena, tamnog viteza. Ovi problemi prevazilaze granice filozofije i mešaju se sa psihologijom, a tu temu dodirnuo je pomenuti Šumaher u svom Batman Forever kada Val Kilmer vidi šišmiša u mrlji u kancelariji Nikol Kidman. Pitanje identiteta je već tada pokrenuto, a sada je potpuno izvedeno iz misterije. Sve karte su bačene na sto i kako samo ime kaže Batman Begins, Betmen zaista počinje iz ove tačke, i saznali smo, nastavlja se u još dva filma, tako napravivši pun krug trilogijom.
Pomenuti film postao je hit na blagajnama i jednako cenjen kod publike i kritike. Vreme je bilo da se pod ovakvim uslovima sprema nastavak, ali Nolan nije hteo da odstupi od svog plana. Snima magični film The Prestige koji je u svom ruhu kombinacija svih njegovih dosadašnjih filmskih ostvarenja, zajedno sa Dejvidom Bouvijem kao mađioničarem svih mađioničara, misterioznim Nikolom Teslom. Reditelji imaju običaj da odstupe od velikih filmskih poduhvata i uspeha koje oni nose i naprave nešto manji film kao osveženje. Posle Odiseje, Stenli Kjubrik napravio je pakleno osveženje A Clockwork Orange, a Kventin Tarantino posle Pulp Fiction uzašao je u vode adaptiranja knjige u filmski scenario i snimio karakterni film.
Kristofer Nolan se vraća nastavkom The Dark Knight u kome je pokojni Hit Ledžer prvo popio espreso predrasuda na njegov budući performans Džokera, a onda potpuno ukrao čitav film. Nesumnjivo je to da kada neko unapred osudi nečiji rad, da ta osuda utiče kao motivacija da se napravi bolji posao. Još više komercijalan i još glasniji i hvaljeniji nakon uspeha prethodnog filma restartovane franšize, dao je Nolanu šansu da završi trećim filmom, ali ne pre sledećeg filma koji je bio sve sem predaha, filmom Inception.
Iako je satkan od sasvim obične i kliše priče u kojoj se velike biznis korporacije bore za mrvljenje konkurencije, neobičnost je doneta inkorporiranjem u san u potpuno lucidnom svetu koji je Nolan kreirao. To je taj isti san koji je verovatno otkupio divljenje publike širom sveta, san, deo kome mi darujemo trećinu svog života, to nadrealno iskustvo koje još uvek nema svoje pravo objašnjenje. Nauci je poznat termin sna i lucidnog sna, ali nešto ovakvo je potpuni domen fantastike i plod mašte koji je toliko zanimljiv da je uspeo da se podvuče pod kožu. Svojim poznatim stilom, Nolan piše scenario i režira na šarmantan način, otkupljuje simpatije publike jedinstvenom glumom Leonarda Di Kaprija i misterijom koju je ostavio da lebdi u vazduhu nakon završetka filma, što je san svakog reditelja, da ostavi utisak na gledaoce i da taj osećaj uživanja u filmu oni prenesu na sopstveni život.
Na ovom linku možete pročitati drugi deo teksta.
Autor: Zlatan Stajić
