Ukoliko ste propustili prvi deo, on se nalazi na ovom linku. Superherojski filmovi su oduvek bili atraktivni, ali nakon Nolanovog posla, oni nikada više neće biti isti. Po ugledu na Kristofera Nolana, čelnici velikih studija zovu Brajana Singera restartuje franšizu „Supermen“ filmova, koja je na sličan način zamrla. Singer obavlja dobar posao i film dobro prolazi kod publike i na blagajnama, ali ne i kod kritike, tako da pod pritiskom želja za većim uspehom, on skoro nestaje u prašini između dva Nolanova filma o tamnom vitezu. Uticaj na filmove žanra nije bio munjevito brz, ali je bio dovoljno jak da bi nova adaptacija „Iron Man“ stripa dobila harizmatičnog Roberta Daunija Džuniora kao Tonija Starka, alter ego Ajron Men, čoveka koji je još kao dečak radio sa Bil Gejtsom na računarskoj revoluciji umesto Pola Alena, kako poznajemo mi koji gledamo film iz ovog univerzuma. Ovaj superheroj svoje principe superherojskog delovanja ispituje tek u trećem delu, dok u prvom ispituje moralna načela proizvodnje oružija kojom gine nedužan narod. Nesumnjiv je uticaj ali potpuno očigledan u trećem delu. Ovaj bum moralnih dilema i filozofsko pitanje oko toga ko stoji iza maske postao je premisa skoro svih ostalih filmova žanra.
Očigledno je da su mnogi doktori biheviorističke psihologije dobili izuzetno plaćene angažmane da porade na ovoj temi i tako maksimizuju profite filma, ali i unaprede kvalitet samog karaktera. Kroz taj proces prolazi Iks Men, Kapetan Amerika, Tor, i još jednom svi zajedno u nesumnjivo najviše Nolanovom zaslugom kreiranog filma The Avengers, koji povezuje pomenuta tri superheroja i tretira ih na isti, pomalo suviše komercijalni, način. On dobija publiku u okršaju glavnih Marvelovih superheroja, ali i njihovim međusobnim sukobima koji su sastavni deo ljudske psihe, odnosno sfere interesovanja, od rijaliti programa, preko serija, pa sve do realnog života. „The Amazing Spider-Man“ predstavlja sveži start jednog neverovatnog Spajdermena, odnosno Pitera Parkera. Nolanovim poslom isprovociran i na zahtev publike iniciran, pojavljuje se ovaj potpuno komercijalizovani film koji ima dosta ljudskosti i humora u sebi da zamaže oči, ali i privuče publiku osnovnim instiktima.
Trećim filmom The Dark Knight Rises, Kristofer Nolan stavlja tačku na čitavu trilogiju. Nolan ponovo insistira na preispitivanju ličnosti samog Brusa Vejna i kupuje simpatije jednom duboko motivišućom pričom sa kojom se lako povezati. Glavna filozofska premisa ovog filma jeste pitanje ko je spreman da izađe iz rupe? Ko je spreman da radi na sebi, podvrgne svoju ličnost detaljnoj inspekciji i unapredi ono što ne valja kako bi izašao iz rupe?! Ta rupa može biti bilo šta u očima gledalaca, ta rupa i ta dvojba predstavljaju osnovnu stanicu preko koje je moguće povezati pojedinca koji posmatra film i karaktere sa filma. Kristofer Nolan sa svojim timom još jednom inovira samog sebe i otvara nova vrata za eksploataciju karaktera. Iako je izašao koji mesec nakon „The Avengers“, teško je ne povezati to da oba filma imaju sličan kraj: žrtvovanje glavnih karaktera za dobrobit čitave planete.
Uprkos očiglednim propustima u priči koji su nešto veći nego ranije, Nolan još jednom ostavlja onaj utisak na publiku koji će oni poneti kući sa sobom, baš poput filma „Inception“. Njega angažuju, zajedno sa Gojerom, za restart Supermen franšize na kojoj radi oprobani reditelj superherojskih filmova od kojih je najsvežiji bio „Watchmen“, koji je dočekan na dvosmislen način u javnosti nakon slabo priznatog „Sucker’s Punch“, koji je došao kao originalna ideja reditelja. Novi film o čoveku od čelika „Man of Steel“ je dobio genije Kristofera Nolana, ali je, uprkos svom hladnom pristupu, alenizacijom i teškom komercijalom, uspeo da privuče publiku i obezbedi nastavak u kome se Supermen povezuje sa Betmenom. Supermen je dobio predložak u vidu serije „Smallwille“ koji je deset sezona ranije zagrevao teren za Singera i Snajdera.
Kventin Tarantino je bio taj koji je možda prvi naglabao na temu identiteta superheroja kroz karakter Bila u filmu „Kill Bill vol. 2“, kada je Bil zaključio da je samo Supermen pravi heroj i da je njegov alter ego zapravo Klark Kent, dok su svi ostali, njemu slični, u obrnutoj situaciji. Inspiracija ovakvim temama verovatno jeste gomila strip fanova koja pokreće srce filmske industrije i zapravo predstavlja motor čitave ove priče. Ukoliko neki reditelj filmova žanra bude zagubljen u materijalu i ukoliko mu ponestane inspiracije, biće dovoljno da unajmi grupu strip fanova za direkcije, jer nema boljih savetnika od njih. „Kick-Ass“ i „Superhero Movie“ direktno su motivisani Nolanovom ultra aktuelizacijom tema superheroja, a filmovi „The Avengers“ i „Justice League“ kao skupina mnoštva superheroja na jednom mestu, uz pucnje poput „Green Hornet“, „Green Lantern“ i „Hancock“, nastala kao trend koji je doživeo svoju premijeru. Početak filma „The Amazing Spider-Man 2“ asocira na početak filma „The Dark Knight Rises“; oba filma skoro da počinju akcijom u avionu, postoje scene borbe, kvara i pada aviona i izletanja iz njega. Nemoguće je ne primetiti karakterne fizičke sličnosti Maksa Dilona (Džejmi Foks) sa starijom verzijom Aldrič Kilijana (Gaj Pirs) u filmu „Iron Man 3“, ali i početni nespretni nastup koji je Džejmi Foks izveo sa nastupom Ričarda Prajora u filmu „Supermen III“.
Isti taj serijal „Supermen“ filmova ima potpuno neverovatne gafove poput okretanja planete oko sopstvene ose kako bi se vratilo vreme, što je potpuno nelogično i fizički pogubno samo za stanovnike planete, a dovoljno je reći da je luda ideja, jer bi zaustavljanjem rotacije planete, svi ljudi, sve živo i neživo poletelo u vazduh ogromnim brzinama. Uprkos naučnoj bazi koja stoji iza ovog poteza, nesumnjivo je patetičan potez čak i onom ko ne razume tu istu bazu. Reditelji su gubili osećaj za franšizu baš kao što je to uradio Šumaher i na kraju ga završili tako što su hteli da prikažu da je, uprkos svom vanzemaljskom poreklu, Supermen biće koje ima razna osećanja, ali i da voli da popije koju čašicu, što je potpuno razljutilo publiku. Iz te perspektive, potpuno je jasno zašto se Nolan povukao nakon tri filma, i postojala je velika mogućnost da bi u četvrtom izgubio kontrolu, ili da nije isplanirao tok trilogije, da bi izgubio kompas još ranije i tako diskreditovao sebe. Nikolas Kejdž je ranije napravio odličan potez što nije snimio film o Betmenu pre Nolana koji je bio spreman, a Kristijan Bejl što je odbio ponudu od 50 miliona dolara da reprizira ulogu. Njegov pristup pitanju je bio isti kao i Nolanov, nije želeo da naruši priču na koju je stavljena tačka.
Međutim, sem filozofskih tema i razrađivanja rediteljske naracije, Nolan je uspeo da promeni način na koji se filmovi reklamiraju. Trejleri su potpuno dobili drugačiji izgled nakon što je Nolan izbacio trejler za „Inception“. Očigledno je da je skoro svaki sledeći film dobio drugačiju dimenziju u predstavljanju kroz trejlere. Snažna upotreba specifične muzike i muzičkih tonova smenila je mlaku muzičku pratnju koja je tu bila kao nuspojava, prikolica koja lupa za automobilom umesto kao sirena koja trubi da bi svi obratili pažnju na vozilo. Sa ove pozicije to nije teško primetiti, ali ni uporediti. Nije samo muzika promenila reklamiranje filmova kroz trejlere, već je nastala jedna nova metoda predstavljanja priče po oprobanom Nolanovom receptu.
Kristofer Nolan pokazao je kako komercijalizovati film, kako ga reklamirati, osvežiti franšizu u komi i na kraju, sve to upakovati u nešto što će publika voleti i za šta će dobro platiti.
Autor: Zlatan Stajić
