Zaista ne pamtim kada me je trejler nekog domaćeg ostvarenja ovoliko zainteresovao kao što je to slučaj sa ovim. Nakon pogledanog filma, mogu slobodno reći da je interesovanje bilo opravdano i konačno smo dobili domaći film (koji nam dolazi iz Hrvatske), itekako vredan pažnje.
Profesor Vjeko (Nebojsa Glogovac) živi u centru Zagreba sa nepokretnim ocem, nekadašnjim ustaškim oficirom. Vjeko je inače transeksualac, a jedino noću, tokom lutajućih šetnji gradom, isplivava njegovo pravo ja – tada je Katarina. U jednoj od tih šetnji pretuče ga grupa besnih mladića. U bolnici ga prepozna komšinica Maja (Ksenija Marinkovic), medicinska sestra koja živi u podrumu njegove zgrade. Maja se neobavezno počne brinuti za njega i njegovog oca, dok Vjeko, Majinom mužu, policajcu Anti (Ksenija Marinkovic), inače Srbinu, pristane pomoći pripremiti obavezan policijski ispit iz Ustava Republike Hrvatske.
Po uvodnoj reči verovatno se nadate nekom nesvakidašnjem iostvarenju, ali moram biti iskrena – ovaj film to ipak nije. Film jeste vredan pažnje i za preporuku, ali u najboljem slučaju radi se pak o vrlo solidnom ostvarenju, koje samo po sebi i nije moglo ispasti bolje.
Režiser je prekaljeni Rajko Grlić, hrvatski režiser i scenarista, najviše poznat po filmovima Samo jednom se ljubi (1981), U raljama života (1984) i drugim zvučnijim naslovima, a režirao je i relativno novije i dosta popularno ostvarenje u koprodukciji bivših republika – Karaula iz 2006. godine. Svaki Rajkov film ima glavu i rep i svaki ide ustaljenim tempom, koji pak povremeno postaje veći od samog filma, jer je i sam režiser takav. Ovoga puta, može se reći da je Rajko spustio loptu i napravio običan i jednostavan film koji nije njemu svojstven, ali koji ispod naizgled jednostavnosti krije bitne poruke o svima nama, insistira na toleranciji, postavlja identitetska pitanja, a ne izostaje i njegova karakteristična satira i apsurd.
Ograničio je sam film na sve načine, kako vizuelno (radnja se maltene dešava samo na dva , zapravo skoro samo na jednom mestu, u stanu), a bio je škrt i po pitanju likova što se tiče broja (svega četiri), ali ih je jasno karakterizovao. On je uvek bio grandiozno nastrojen i prenatrpavao je filmove, po mom skromnom utisku, uvek je hteo više. Meni se ovaj njegov pristup jako svideo, poštujem njegov pređašnji rad, ali nikako nisam bila fan – ko zna, možda postanem sada. Ovaj film je napravio uz pomoć scenariste Ante Tomića i, ako se ne varam, ovo im je treći put da sarađuju na filmu i po meni najuspešnija (da ne kažem treća sreća). Film se dotiče ozbiljnih tema, gorućih problema svih bivših republika sa par satiričnih osvrta, u taman dovoljnoj meri.
Film počinje lagano, da ne kažem mlako i samo malo daje na kašičicu na samom početku, a kako priča odmiče, film nas sve više zainteresuje i konačno dovede do veoma efektnog i dosta emotivnog finala, koje će možda zasmetati mnogima jer je šablonsko i kliše, ali nekada i toga treba. To po meni nikako nije mana, okruženi smo svakodnevno surovom realnošću, tako da ponekad valja i hepiend na naš, balkanski način. Brze dijaloge na sredini filma smenjuju nešto sporiji dijalozi sa dosta monologa, ali to je nešto na šta smo već navikli.
Naravno, pravi razlog što sam se uopšte zainteresovala za film je Nebojša Glogovac. Odgovorno tvrdim da je ovaj glumac jedini pravi i istinski naslednik stare garde domaćeg glumišta koji je uvek, u svakoj novoj ulozi, brutalno uverljiv, svaki put na neki novi način. Svaki put volimo (volimo i da mrzimo) njegov lik, kome on sam da dušu, ma kakve god vrline ili mane imao i ma kako god bio napisan, on oživi svoj lik svojom glogovačkom harizmom koju samo on poseduje. Dabome, jeste Nebojša opet ubio glumom, ali ne smem zaboraviti pohvaliti i ostatak glumače postave, Kseniju Marinković, koja je bila topla i dosledna u svojoj ulozi i Aćimovića koji je…Dejan Aćimović (ne mogu zamisiti da glumi npr. Nebojšin lik), a svakako treba spomenuti i Božidara Smiljanića kao oca invalida .
Ukratko, ako se odlučite za ovaj film, čeka vas obična priča običnih ljudi, jako srodna nama samima, priča o ljudima koji su bitni. Posebno jedni drugima, a mislim da je režiser upravo igrao na tu kartu, samo ostaje da baš tu kartu izvučete iz špila.[yasr_multiset setid=0 show_average=’no’]
Autor: Suzana Bunić
