Znate onaj osećaj kada imate potrebu da se osamite, odete u prirodu i prepustite da vas ona poput reke nosi u neke uzvišene dimenzije koje oplemenjuju vaš duh. Melodrama, koja na jedan dijagnostičko-repetitivni način testira naša čula, kroz tišinu doziva i otkriva te svoje konačne nakane. Kako film propoveda o toj uzvišenosti, tako ne možemo da ne primetimo i naglašene religijske komponente, koje se provlače kroz sam film. Vetar duva gde hoće i fijuk njegov čuješ, ali ne znaš odakle je i kuda ide je biblijski citat iz trećeg poglavlja osmog psalma od Jovana Krstitelja, citat sa kojim i počinje film i jasno nam je da ovde nije reč o čovekovom begu od problema, nego traženju rešenja, spasenja, pomirenja i nastavljanja izgradnje života pod nekim drugim zdravijim okolnostima.
Šantal (Ariane Legault) je povučena mlada devojka, žalosnih očiju. Život je nije mazio jer kao tinejdžerka morala da brine o bolesnoj majci, a očuh nije od neke pomoći. Majka ubrzo umire, a Šantal napušta taj bezlični dom i kreće na poluostrvo Gaspe, jer je tu njena majka po vlastitom priznanju jedino bila sretna. U amanet joj je ostavila razglednicu plaže, najlepše mesto na svetu. Nakon višednevnog lutanja po poluostrvu i bezuspešne potrage za tim prirodnim blagom, ostaje bez novca, a pored ceste je pronalazi seljanin Serž (Sébastien Ricard), koji je isto tako zatvoren i ćutljiv čovjek. Serž ima farmu, poseduje obližnju šumu i živi skromno. Sestra ga uporno nagovara da proda to imanje koje stvara samo troškove, ali Serž je tvrdoglav. On je u neku ruku sretan sa onim što ima i ne može se zamisliti nigde drugo nego ovde. Zaposli Šantal, dadne joj smeštaj i tako jedno u drugom pronalaze snagu, podele bol i počinju graditi zajednički život.
Putovanje mlade devojke je kanadski film sa francuskog govornog područja. Režiju i scenario potpisuje Ketrin Martin (Catherine Martin) i nekako se oseća da je to film jednog čoveka. Iako počinje kao film ceste, ubrzo se pretvara u jednu vrlo duboku analizu boli i gubitka kroz prizmu mlade osobe koja je već toliko propatila. On je intiman, statičan, prekrasnih dugih kadrova gde se režiserka očito voli igrati sa fotografijom, prelamanjem svetlosti, dubinom slike, tako da je svaki kadar umetnost i priča za sebe.
U centru je uvek neobično zanimljvo lice glavne glumice Ariane Lego, spušteno prema zemlji, zamišljeno iz profila dok fijuci vetra rasplamsavaju njenu baršunastu kosu, a svetlost naglašava rumenilo njenih obraza i profil tužnih i znatiželjnih očiju. Zvukovi su autentični i posebna su komponenta filma, na šta se zaista pedantno pazilo, a od muzike sve što čujemo su stari vinili instrumentalne klasične muzike Seržovog oca koje on povremeno pušta, tako da se može reći da ovaj film ima odlike Dogme 95. Taj vizualni i slušni doživljaji hrane stanje duše, a tračnice i prazni putevi su predznak neupitnog traganja sa svojim mestom i identifikacijom.
Teško se rekuperirati nakon gubitka bližnjih, teško je izbaciti bol i patnju, ali taj lek za ozdravljenje moramo pronaći sami. Možda će nekome Šantalina potraga za tim gralom i simbolom izgubljene plaže biti naizgled bezglavo traganje po nepregledoj divljini, ali i ta divljina diše nekim svojim plućima i pomaže u potrazi. Čitav taj ansambl zvukova i slika spojen je, recimo, sa nastavkom tradicije lova jelena koju je Serž, kao i ploče, nasledio od svoga oca. Čovek i životinja u komparaciji sa prirodom imaju neki prešutni dogovor da uzimaju samo onoliko koliko im je dovoljno da se prehrane ili da dokažu da su sposobni da izdržavaju svoju familiju. Naravno, jedini koji se ne pridržava toga je upravo najnaprednije biće na zemlji, zato i imamo brutalne odgovore naše Zemlje koja nas često upozorava kada smo ih bahato prekršili.
Sve u ovom filmu ima nameru da nam dočara kako je to kada život stoji u mestu i odvija se izvan standardnih pravila modernizma. Serž i Šantal stoje u toj svojoj blaženosti tzv. zatvora na slobodnom, dok drugi odlaze i dolaze smenjujući se i bezuspešno pokušavajući da utiču na njihovo mišljenje. Neshvatljivo mi je definisati njihovu vezu, da l’ kao vezu između oca i kćeri ili muža i žene, odnosno budućih ljubavnika. Dve scene mogu da dadnu adekvatan odgovor na to. Prva je šamar sestri kada upita šta on misli da radi sa tom devojkom i ona zadnja, ispred vode, gde su prikazane dve ruke koje se na istom kamenu ne dodiruju, a jasno se vidi da je jedna naizgled dečija, a druga odrasla muška ruka. To mi govori da bez obzira na stručni naziv njihove veze, da njih dvoje pre svega čine porodicu.[yasr_multiset setid=0 show_average=’no’]