Američki režiser Teri Džiliam (Terry Gilliam) se sa pravom smatra za jednog od najboljih i najcenjenih filmskih radnika. Njegovi režiserski projekti su specifični po tome što poseduju raskošnu vizuelnu lepotu, koja se doteruje do najsitnijih detalja kako bi svet koji se prikazuje bio uverljiv i ubedljiv. Takav je slučaj i sa ovom sjajnom apokaliptičnom dramom iz 1995. godine.
Početak filma nas vodi u 2035. godinu i saznajemo da je 1996. godine nepoznati virus skoro istrebio ljudski rod. Malobrojni preživeli su se sklonili u podzemlje gde uspevaju napraviti mašinu za putovanje kroz vreme. Tim naučnika na osnovu fizičkih i psihičkih karakteristika šalje zatvorenika Džejmsa Kola nazad u prošlost, kako bi uspeo razotkrio terorističku organizaciju „12 majmuna“ koja je stvorila virus. Ipak, dešava se greška u sistemu i Džejms se šalje u 1990. godinu, vreme u kom apokalipsa nije bila ni u najavi, i on zbog svoje neverovatne priče završava u ludnici, gde upoznaje Džefrija Goinsa, sina stručnjaka za viruse.
Doba u kom je film sniman je poznato po širenju opasnih i, do tada, nepoznatih virusa, kao što su HIV i ebola, tako da je izborom tematike postignut pun pogodak. Po njegovim rečima, režiser je inspiraciju pronašao u nepoznatom francuskom filmu, koji je posedovao sjajnu bazu za scenario. Sam scenario je vrhunski napisan, pun je obrta, kvalitetnih dijaloga, uzbudljiv je i prilično napet, i ne dozvoljava da pažnja gledaoca popusti ni u jednom trenutku.
Čitav projekat vizuelno izgleda prelepo i zaista uverljivo dočarava post-apokaliptični svet. To doba po scenariju poseduje zanimljivu retro-tehnologiju, koja veoma liči na tehnologiju korišćenu u još jednom sjajnom Džilijamovom filmu – Brazil. Reditelj vešto balansira između stvarnih i izmišljenih lokacija, tako da se gledalac vešto intrigira razmišljanjima šta je stvarno, a šta nije. Kuriozitet predstavlja činjenica da je film posedovao budžet od svega 29 miliona dolara, a da je i pored toga uspeo da postane kultni sci-fi.
Glumačka ekipa je sjajna i njihovi performansi su u velikoj meri zaslužni za kvalitet filma. Filmom dominira Brus Vilis (Bruce Willis), u krajnje netipičnoj ulozi za njega. Svojom pojavom, stavovima i razmišljanjima više podseća na negativca i, umesto da predstavlja alfa-mužjaka kao u ranijim projektima, Vilis ovoga puta glumi krajnje nesigurnog sociopatu. Društvo mu pravi tada mlađani Bred Pit (Brad Pitt), koji je svojom ulogom poremećenog Džefrija zaslužio nominaciju za Oskara. Upravo u tom paradoksu da takav lepotan glumi ludaka leži Pitova harizmatičnost i sposobnost da bude privlačan iako je suštinski ulogom veoma odbojan.
„12 Majmuna“ predstvalja obaveznu filmsku lektiru i jedan je od najboljih sci-fi filmova svih vremena. Fantastičan svet, vrhunski scenario, odlična gluma i veoma lep utisak koji zajedno ostavljaju treba da budu dovoljni razlozi da ga svako pogleda.
10/10
