Friends? What friends? Who the hell has the luxury of friends? I’ve got allies and enemies. There’s no room for anything else.
Dalton Trambo je američki pisac i scenarista koji je tokom kraja tridesetih i početka četrdesetih godina prošlog veka bio jedan od najbitnijih i najcenjenijih scenarista u Holivudu. Kao i brojni Amerikanci, pod uticajima nacizma i nešto kasnije saučesništva sa SSSR u Drugom svetskom ratu, Trambo se učlanio u komunističku stranku, nesvesan da će samo godinu dana nakon rata komunisti na tlu SAD-a biti smatrani ruskim špijunima. Ovo je priča o čoveku čiji su politički ideali u potpunosti (zvanično) upropastili njegovu karijeru, ali nisu uspeli da mu unište kreativnost i volju za pisanjem.
Na samom početku filma 1947. godine se upoznajemo sa štrajkom radnika u Holivudu koje svesrdno podržava Trambo (Bryan Cranston). Zbog toga ga HUAC stavlja na takozvanu crnu listu, producentske kuće ga ostavljaju bez posla, kao deo holivudske desetorice biva optužen za propagiranje komunizma kroz holivudske filmove i na kraju dospeva u zatvor. Nakon izlaska iz zatvora shvata da je postao persona non grata u svojoj branši kao i u gradu uopšte, ali mu volja za pisanjem i želja da dokaže besmislenost crne liste ne daju mira. On pronalazi način da i dalje plasira svoja scenarija, iako na odjavnim špicama nigde ne stoji njegovo ime.
Dalton Trambo je čovek koji je napisao scenarija za Kjubrikov Spartacus, Roman Holiday, Exodus, Papillon i Johnny Got His Gun. Njegov uticaj na Holivud tog doba je nemerljiv i postavlja se pitanje kakva bi njegova karijera bila da nije dospeo na crnu listu. Zbog te liste je bio primoran da radi za filmove B i C produkcije koje bi se stideli većina scenarista, ali i tokom najgorih dana se nije odrekao svojih političkih stavova, iako su oni donekle na samom početku paradoksalni (čovek za bori za socijalnu ravnopravnost, a živi u vili sa bazenom). Njegova istrajnost tokom svih tih godina je zaista za divljenje, a još više zbog toga što je uspeo u svojoj nameri i povratio svoje ime na filmske špice.
Pre gledanja filma nisam imao predstavu da je uopšte postojala komunistička stranka u SAD, a kamoli da su njeni članovi bili brojni istaknuti ljudi u društvu. Svi ti ljudi su skoro preko noći postali neka vrsta državnih neprijatelja, susreli su se sa brojnim diskriminacijama, ostajali su bez posla, a besparica je dovela do drugih problema kao što su razvodi, alkoholozam i samoubistva. Lik Tramba sam shvatio kao način da se prikaže kako te diskriminacije nisu bili oslobođeni ni cenjeni ljudi u društvu, a kamoli običan američki radnik. Pored života Daltona Tramba, koji svakako zaslužuje svoj film, projekat Trumbo se može shvatiti i kao podsetnik na crne dane američke demokratije, poremećen sistem vrednosti, sveopštu paranoju i snagu pojedinca koji se suprotstavlja sistemu.
Priča o padu i usponu Daltona Tramba je svakako nesvakidašnja, ali ne mogu reći da je definitivno zanimljiva svima. Scenario se sveobuhvatno bavi njegovim životom u tim godinama, uključujući porodične odnose, odnose sa producentskim kućama i kolegama scenaristima, kao i sa javnošću, ali nisam uspeo da se u potpunosti povežem sa njime. Generalno priča nije kompleksna, kreće se prilično linearno i ne dozvoljava sebi neka iskakanja ili neočekivane obrte, a ako ste bar minimum upoznati sa njegovim radom ili tim godinama u Holivudu svakako znate šta će se sve dešavati u fimu.
Scenario je obogaćen pojavljivanjima brojnih holivudskih faca tog vremena, među kojima su Kirk Daglas, Džon Vejn, Heda Hoper i Oto Premindžer. Generalno je film uspeo u nameri da nam dočara te godine u Los Anđelesu, ali što se tiče vizuelnog utiska nećete biti previše oduševljeni. Nekoliko puta sam ostao zbunjen izborom ugla kamere i dočaravanjem onoga što nam scenario govori, ali mi je sve postalo mnogo jasnije kada sam video da je režiser Džej Rouč (Jay Roach), čovek koji radio filmove poput Austin Powers, Meet The Fockers i Bruno. Zaista očajan izbor režisera za projekat ozbiljne biografske drame.
Ako bih morao navesti jedan razlog da se ovaj film vidi, to je svakako pojava i performans Brajana Krenstona. Spontano komičan, sa pojavom pričljivog i upornog čičice, Krenston čini da svaka scena istovremeno dobije i na ozbiljnosti i na humoru (ako je to moguće), ali i na ljudskosti. U potpunosti se uneo u lik Tramba, čoveka čiji su stavovi i odluke istovremeno i za divljenje i za čuđenje i za osudu, ali su svakako u neku ruku šarmantni. Bez ikakvog karikiranja Krenston predstavlja kako se dobrodušni čovek, stvaralac, umetnik, sineasta predstavlja kao državni neprijatelj, što je potpuno paradoksalno čak i sa njegovom pojavom.
Glumačka ekipa je na visokom nivou. Helen Miren kao Heda Hoper (Helen Mirren) predstavlja oličenje upornog ženskog zloće i prosto dobijete želju da je gurnete niz stepenice. Dajala Lejn (Diane Lane) (neverovatno je da ova žena ima 51 godinu) kao Klea Trumbo nije dobila previše prostora da se glumački istakne, ali je svaku svoju scenu odradila maksimalno korektno. Majkla Stulberga (Michael Stuhlbarg) i Džona Gudmena (John Goodman) je uvek lepo videti.
Trumbo je zanimljiv projekat o skrivenom heroju Holivuda. Sa scenarijom koji nije zahtevan za gledaoca, lepim dočaravanjem tih godina i izvanrednom glumom Brajana Krenstona, toplo ga preporučujem ljubiteljima laganijih biografskih drama, iako ne garantujem da će priča svakoga oduševiti. Lično mi je nakon gledanja ostao utisak da je sve nekako moglo biti urađeno mnogo bolje.[yasr_multiset setid=0 show_average=’no’]
