Vaša ocena filma:

A 70-year-old black man runnin’ around batshit crazy with a badge and gun. You don’t wanna miss that.

True Detective je antologijska krimi serija producentske kuće HBO, koju potpisuje Nic Pizzolatto. U prvoj sezoni, koju je režirao Keri Fukunaga, smo pratili detektive Rastija Kola (Matthew McConaughey) i Martija Harta (Woody Harrelson) i njihovo traganje za serijskim ubicom u periodu od sedamnaest godina. Ta sezona je prošla fantastično i kod publike i kod kritike, pre svega zbog scenarija, glume, režije i kinematografije.

Glavni glumci i režiser prve sezone su ostali i drugoj, kao producenti. Picolato je napisao scenario, dok se u režiserskoj stolici promenilo nekoliko ljudi. Druga sezona je pratila trio detektiva iz različitih policijskih odeljenja, koji istražuju seriju kriminalnih dela, verujući da su povezana sa ubistvom korumpiranog političara. Iako je sezona zadržala visoku gledanost, prijem kod publike i kritike je bio podeljen i retko ko ju je smestio u rang sa prvom sezonom, da se tako blago izrazim.

Nakon druge sezone se mislilo da je sve gotovo i da treću sezonu nećemo nikada videti. Provlačili su se tračevi, spominjalo se da će Mekonahi i Harelson vratiti svojim starim ulogama, ali dugo se nije dešavalo ništa konkretno. Sredinom 2017. godine je HBO dao zeleno svetlo i u januaru 2019. godine smo napokon dobili treću sezonu. Daniel Sackheim i Jeremy Saulnier su potpisali režiju, scenarista i producenti su ostali isti, a glavna uloga je bila rezervisana za izvrsnog Maheršalu Alija (Mahershala Ali).

Treća sezona se odvija u tri odvojena vremenska perioda, u kojima se istražuju zločini koji uključuju dvoje nestale dece. Reč je o Vilu i Džuli Pursel, koji su 1980. godine otišli od kuće kako bi se igrali i od tada im se gubi svaki trag. Tandem detektiva Vejn Hejs (Ali) i Roland Vest (Stephen Dorff) vode istragu. Priča nas pomera u 1990. godinu, kada se ponovo otvara njihov slučaj, i u 2015. godinu, kada televizijska ekipa ispituje penzionisanog Vejna o tim istragama.

Nakon druge sezone, koja je bila razočarenje kada se uporedi sa fantastičnom prvom sezonom, sasvim je bilo očekivano da svi budemo sumnjičavi. Međutim, već nakon par uvodnih epizoda, jasno je bilo da je autorski tim ispravio neke stvari i da ono što gledamo izgleda zaista obećavajuće. U odnosu na drugu sezonu, koja se bavila brojnim zaverama, ovoga puta se priča koncetriše na jednu misteriju i na nekoliko sjajnih, ubedljivih karaktera. Oni nisu upečatljivi kao Rast i Marti, ali donekle mogu da im pariraju.

Najkvalitetniji karakter je svakako detektiv Vejn Hejs, koji dobija najviše vremena na ekranu. To vreme Maheršala Ali koristi da pokaže raskošan talenat koji poseduje, a u tome mu svesrdno pomaže uverljiva šminka. Upravo je ona jedan od razloga što mi je Ali najubedljiviji kada tumači Hejsa u penziji, iako on svom liku, nebitno u kom vremenskom periodu se nalazi, pruža fine karakterne nijanse.

Pored njega se ističu još tri karaktera. Pre svega je to njegov partner Roland Vest, zatim i učiteljica Amelija (Carmen Ejogo), koja sticajem okolnosti postane povezana i sa slučajem i sa Vejnom. Poslednji među njima je Tom Pursel (Scoot McNairy), otac dvoje nestale dece koji se nalaze u centru slučaja. Do sada nisam imao prilike da se uverim u kvalitete glume Stivena Dorfa, Karmen Ejogo i Skota MekNerija, ali su ovde demonstrirali da su odlični karakterni glumci.

Dešavanja u seriji ostavljaju prostora za višestruku analizu, raznorazno teoretisanje i iznošenje zaključaka, možda čak i više nego u prvoj sezoni. Vrlo rano se uključuje dosta potencijalnih osumnjičenih i priča prilično dobro napreduje. Šahovsko slaganje kockica misterije je za svaku pohvalu i svidelo mi se što se autor ne oslanja na tvistove ili šok efekte, nego na karaktere i njihove reakcije i emocije. Priča je isprepletana kroz tri vremenska tajmlajna i fino je složena, ali verujem da će pojedinim gledaocima biti možda malo zbunjujuća.

Neću se raspisivati o likovima, dešavanjima i svoj utiscima o kasnijim epizodama, niti ću ih analizirati ovom prilikom, kako vam ne bih pokvario ugođaj eventualnim spojlerom. Jedini savet koji vam mogu dati je da ništa ne očekujete i da se fokusirate na putovanje i evoluciju naših junaka tokom tog 35-ogodišnjeg perioda. Ako moram izneti neku jasnu kritiku, to bi bio lik Amelije. Nije mi se dopalo kako je napisan njen lik, jer poseduje dosta misterioznih aspekata, ali to tumačim kao činjenicu da nije do kraja razrađena, a verujem da će takav biti i vaš utisak.

Džeremi Solnie je nezavisni režiser koji je privukao pažnju svojim filmovima Blue Ruin i Green Room. Njegovi radovi poseduju jedinstvenu filmsku estetiku, koju dopunjuje sebi svojstvenim temama i stilom narativa. On je svakako jedan od razloga što sam imao poverenja u ovu sezonu i zaista je šteta što je režirao samo prve dve epizode. Picolato ima istoriju sukoba sa svojim režiserima, poput onog sa Fukunagom u drugoj sezoni, tako da zgusnut raspored možda nije pravi razlog prekida saradnje.

Nakon njegovog napuštanja projekta, u režisersku stolicu je seo Denijel Sakhejm. On je ostao dosledan vizuelnom doživljaju svog prethodnika, fokus i ton su ostali isti i nema nekog evidentnog pada kvaliteta, iako je prva epizoda po tom kriterijumu neprikosnovena. Suvišno je komentarisati HBO produkciju, koja je vrhunska na svakom nivou. Posebne pohvale idu ekipi zaduženoj za muziku – uvodna špica sa magičnim glasom Kasandre Vilson je sjajan uvod u dešavanja svake epizode.

Treća sezona serije True Detective nema vučnu silu u vidu karakteristične atmosfere i glumačkog dvojca iz prve sezone, ali je pun pogodak za ljubitelje sporogorećih drama-misterija, kojima je putovanje do epiloga bitnije od njega samog – nije savršena, ali jeste odlična.