Kada za neki film ne napišem recenziju odmah nakon gledanja, smatram da je na mene ostavio mlak utisak i da ne vredi puno reči. Uglavnom, ne pišem osvrt ako sam na pola-pola kao sa ovim filmom i inače izbegavam takve osvrte jer mislim da nisu fer, ni prema samom filmu u smislu preporuke ili antipreporuke, a nisu fer ni prema potencijalnom gledaocu.
Da budem potpuno iskrena, kako dani prolaze sve sam bliža tom zaključku da je ovo zaista pola-pola film, ali opet, sa druge strane, nešto što ne mogu logično objasniti me tera da napišem par reči u njegovu korist – da mu možda date šansu. Šansu koju itekako zaslužuje, uprkos svemu negativnom što ću izreći i svim vidljivim manama koje ćete itekako pronaći u ovom filmskom ostvarenju, ali ja ću se potruditi da pozitivnosti kojih itekako ima – istaknem mnogo jače u mom osvrtu. Nemojte mi zameriti ako osvrt više bude ličio na antipreporuku nego preporuku, imajte u vidu da prvi put pišem ovako. Pod tim ovako mislim na dobar je, ali…
Priča filma prati grupu/tim pljačkaša, koji su se uvalili u gadne probleme sa ruskom mafijom. Vođa tima Majkl (Chiwetel Ejiofor) je bivši vojni specijalac, koji je sa mafijom povezan porodičnom vezom, dok su Markus (Anthony Mackie) i Franko (Clifton Collins Jr.) najobičniji korumpirani policajci. Sa njima su i braća Gejb (Aaron Paul) i Rasel (Norman Reedus), sitni kriminalci željni novca. Nakon poslednje uspešne pljačke za mafiju, ista na čelu sa nemilosrdnom Ajrinom (Kate Winslet) zatraži od njih da izvedu još samo jedan poduhvat, pa će računi biti poravnati. Nakon dosta usputnih problema, tim odlučuje da izvede rizičan plan sa diverzijom koji uključuje pogibiju policajca tzv. triple nine. Policajcac koga izaberu za metu je mladi i neiskusni Kris Alen (Casey Affleck), mlađi brat glavnog detektiva zaduženog za slučaj pljački Džefrija Alena (Woody Harrelson).
Jedan od glavnih razloga što sam se odlučila pisati preporuku ovog filma je režiser australijanac Džon HilKoat (John Hillcoat). Već sam ga spominjala u superlativima (kad sam pisala o filmu The Proposition), a režirao je između ostalog i dobre/mahom odlične Lawless i The Road. Njegovi filmovi odišu melanholičnom i depresivnom notom koja često zna da potopi filmski projekat svojom težinom, ali sa njim to nikad nije slučaj. On to odlično ukomponuje u sam film, a što se tiče Triple 9, pokušao je opet da to uradi na svoj način i da napravi tough-minded krimi akcija/dramu, a sad da li je uspeo na vama je da odlučite. I jeste i nije – takav je moj utisak.
Ovaj film mu je veliki pomak od već ranije spomenutih jer je dosta dinamičniji i brži, dosta napadan. Krajnji utisak je da je hteo previše, a nažalost nije uspeo u zamišljenom naumu do kraja. Mada, većinu krivice svaljujem na scenaristu Meta Kuka koji je relativno nepoznat, inače bivši američki ratni vojni veteran iz Iraka. Priča nije dovoljno dobro povezana i predstavljena i to je isključivo njegova krivica. Da li je do neiskustva, do prevelike želje, do neke treme – ne znam, ali bi ovaj talentovani australijanac mogao da se kloni saradnje sa ovim problematičnim amerikancem, mislim da bi to bilo dobro za obojicu. Ni od jednog karaktera nije uspeo da napravi lik sa kojim bi se gledalac povezao i osetio neku veću naklonost u odnosu na ostale. Nije uspeo da poveže priču po PS-u, da bude tečna i da bude iola lakša za praćenje, već je svega nabacao, pa ko se snašao, snašao se.
Međutim, nije sve tako crno. Režiser je uspeo da izvuče film, iako se sa lošim scenarijom ne može skroz izvući. Hilkoat je pokazao da se ipak može nešto spasiti, sad, da li je to dovoljno da film dobije prelaznu ocenu od kritike i publike, videćemo. Ako ništa, režiser je bar uspeo da napravi dinamičnu jurnjavu i zanimljivo (vizuelno) ispričanu krimi akciju sa dosta jakih glumačkih imena koja su zadani posao odradili odlično. Podvlačim ovo zadani, a mogli su biti iskorišćeni mnogo bolje da su im likovi drugačije formulisani.
Pod time posebno mislim na Arona Pola, Džesija Pinkmana iz Breaking Bad-a. Njegov lik u filmu je skoro pa ekvivalent Džesiju iz BB. Zamislite da je Norman Ridus uspeo izaći iz lika Derila Diksona iz The Walking Dead (što dugo nije bilo moguće), ali Pinkman iz Arona još nije. To je jedan od većih minusa koji mi je zasmetao. On može i mora više, a ovakve uloge ne treba da prihvata jer ga samo (negativno) obeležavaju i sputavaju mu razvoj karijere.
Iako sam glumcima našla mane da su svi isti (pod time mislim, ista minutaža, ista bitnost, isti stepen razvijenosti karaktera) moram pohvaliti dvojac zbog kojeg sam (između ostalog) i odlučila napisati preporuku. Kejt Vinslet je božanstvena (nisam sarkastična). Dugo nisam gledala ovako iskarikiran lik, predstavljen sa toliko kliše predrasuda u, može se reći, ozbiljnom filmu, a njena briljantnost razbija predvidljivost i monotoniju istog. Ova uloga je nešto novo u njenoj karijeri i toliko je izdvaja od svih ostalih. Ostatak dvojca čini moj miljenik među braćom Aflek. Kejsija sam od samog početka njegove karijere hvalila i govorila da ima ono nešto što ga razlikuje od brata, po kvalitetu glume. To nešto se zove fatalna uverljivost i maksimalna posvećenost liku koji glumi. Nebitni su budžet filma, tematika, minutaža, on će uvek pružiti maksimum. Zato ga sve više cenim i radujem se njegovim novim ulogama.
Ako su vam se svideli filmovi tipa The Town, Takers ili pak Brooklyn‘s Finest, ovo je itekako film za vas. Ako pak težite ka dubokosmislenijim krimi dramama, preskočite i dajte šansu npr. filmovima The Drop ili Out of the Furnace. Svakako, bilo koji naslov da izaberete, nećete pogrešiti.[yasr_multiset setid=0 show_average=’no’]
