Vali Fister (Wally Pfister) je popularnost u svetu filma stekao kao snimatelj u filmovima Kristofera Nolana i za taj rad je dobio Oskara 2010. godine (Inception) uz ukupno četiri nominacija i činilo se da ima sve potrebne predispozicije za svoj rediteljski prvenac. Uz talenat koji poseduje, dobro odabranu glumačku ekipu i scenario Džeka Paglena, koji je i sam Nolan pohvalio (postojale su tendencije da on režira film, ali je odustao i posvetio se projektu Interstellar), činilo se da jednostavno ne može da omane, ali je konačni produkt retko koga ostavio zadovoljnim.
Džoni Dep (Johnny Depp) glumi doktora Vila Kastera, jednog od vodećih istraživača u oblasti veštačke inteligencije. On možda izgleda kao glavni lik, ali ipak ne dobija mnogo vremena na ekranu. Radi zajedno sa svojom suprugom Evelin (Rebecca Hall) i u tandemu pokušavaju da stvore inteligentnu mašinu sa ljudskim emocijama. Njima pomoć pruža Maks Voters (Paul Bettany), njihov prijatelj i istraživač. Projekat na kome rade je dobio veliku pažnju javnosti, ali nisu svi srećni zbog njihovog napretka. Radikalna organizacija koja je oštri protivnik tehnologije i koju vodi Bri (Kate Mara) će učiniti sve ono što je potrebno da ih zaustavi pre nego što dođu do konačnog uspeha.
Ovo je tip filma u kome ne možete tačno da provalite šta ne štima, ali je definitvno činjenica da ne uspeva da pronađe vezu sa publikom. Vizuelno izgleda odlično i ima jaku glumačku ekipu, ali likovi i priča jednostavno ne uspevaju da izvuku film iznad suvog proseka. Sve vreme tera na razmišljanje i trudi se da bude provokativan, ali zbog jako spore radnje i nedostatka uzbuđenja je teško ostati skoncetrisan i čak zainteresovan za ono što se dešava u njemu. Tematika veštačke inteligencije je viđena često do sada, ovoga puta nema ništa posebno novo u toj oblasti i, iako na papiru deluje zanimljivo, ekranizovana je nepotpuno i relativno nezanimljivo.
Evidentna je potreba autora da gledaoci razmotre koliko tehnološki napredak može biti opasan i njegov trud da izgradi napetost, ali jednostavno ne uspeva u tome.
Performansi glumaca su bili sasvim solidni, ali je manjak povezanosti i karakterizacije njihovih likova, tj. njihovo ponašanje u priči, učinio da se stvori utisak da nas baš briga šta će se desiti sa likovima. Jednostavno kvaliteti glumaca nisu u potpunosti iskorišćeni i, umesto na njihovu razradu, akcenat je stavljen na jake vizuelne efekte. Upravo zbog toga su Džoni Dep i Morgan Frimen (Morgan Freeman) bledi i teško je izdvojiti glumca koji je oduševio, pa u drugoj polovini filma Depa samo slušamo umesto da ga i gledamo. Hajp oko filma je delimično podignut i zbog ekipe koja učestvuje u njemu, pa njihova neiskorišćenost neminovno vodi ka razočaranosti.
Osim svega gore pobrojanog problem pravi i nedoslednost pojedinih likova, tj. njihova loša povezanost, pa se na kraju može dobiti poruka koja u potpunosti menja smisao filma, odnosno poruku koja se šalje skoro tokom celog njegovog gledanja. Generalan utisak je da je ovo vizuelno i tehniči sjajno, ali tematski dosadno ostvarenje i, koliko god da sam se trudio da se aktiviram, nisam uspeo.
„Izgubljen potencijal“ najpribližnije opisuje ovaj projekat.
5/10
