If this is about your father, I am not the right man.
Toni Erdmann nemačke autorke Maren Ade (Maren Ade) je izabran da predstavlja Nemačku na narednoj dodeli Oskara i dobitnik je nekoliko bitnijih ovosezonskih filmskih nagrada. Njen treći dugometražni film nam donosi inovativnu, pomalo zahtevnu i iznenađujuće ljudsku priču o ocu i ćerci, koji se svako na svoj način snalazi u savremenom svetu globalizacije i korporacija, gde je ljudskost i humanost sve manje bitna. Film je u poslednjih nekoliko dana došao u žižu interesovanja jer je Džek Nikolson rešio da ponovo glumi nakon sedam godina penzije i to u američkom rimejku ovog filma.
Vinfrid Konradi (Peter Simonischek) je razvedeni nastavnik muzike, kome je hobi tumačenje nekoliko lažnih ličnosti dok izvodi svoje šale. Nakon smrti njegovog psa, on odlučuje da se poveže sa svojom ćerkom Ines (Sandra Hüller), koja se bavi biznis konstaltingom i nema vremena za privatni život. Ona se trenutno nalazi u Bukureštu gde već godinu dana radi na projektu vezanom za naftni posao, a nakon toga očekuje unapređenje koje će je poslati u Šangaj. Vinfrid odlučuje da je poseti, a zbog njegovih nesvakidašnjih socijalnih interakcija, Ines neće biti oduševljena time.
Karakter Vinfrida Konradija povezujem sa klovnom koji ili nije svestan ili ne želi da bude svestan kako nije smešan, iako je za sebe uveren da je urnebesan. Njegova životna filozofija se zasniva na tome da ništa ne shvata ozbiljno, a takav stav je očigledno doveo do propalog braka, čudnog odnosa sa ćerkom i socijalne izolacije u kojoj mu je pas najbolji prijatelj, a značajnije interakcije ostvaruje eventualno sa kuririma. Ipak, njegova glavna tragedija nije ni životna filozofija, ni socijalni odnosi, nego prosta činjenica da Vinfrid nikome nije smešan. To se vidi već u prvoj interakciji sa kurirom koji ne razume da se odvija neka šala, a zatim i na ručku na kome se pojavio sa maskom posle školske priredbe.
Ostatak filma je ispunjen sličnim situacijama. Nakon svake Vinfridove šale ili gega nastaje neprijatna tišina, jer skoro nikome njegove aktivnosti nisu zanimljive, osim njemu samom. Zbog svega navedenog, njegov karakter se može shvatiti na dva načina – ili kao primer čoveka koji se ponaša i živi onako kako želi, bez obzira šta drugi misle o tome, ili kao primer čoveka kome nedostaju osnovne osobine potrebe za normalnu socijalnu interakciju.
Nasuprot njemu je lik njegove ćerke Ines, koja je radoholičar, karijerista i koja je na privremenom radu u Bukureštu. Ona takođe predstavlja neki vid ekstrema jer je veoma posvećena poslu, a to se najbolje vidi tokom ručka sa rodbinom, koji ona uglavnom provodi telefonirajući u dvorištu. Tokom tog ručka mi vidimo kakav je odnos oca i ćerke, a kada Vinfrid spomene da će je posetiti u Bukureštu, Ines ga ne shvata ozbiljno jer njen otac nikad nije ozbiljan. Ines je distancirana, hladna i ne brine o ljudima oko nje, dok je njen otac dosta prisniji i jednostavniji. Interakcije između njih dvoje i njihovi životni izbori i stavovi su izvor i komičnih i tužnih reakcija, naročito nakon Vilfridove odluke da dođe u Bukurešt i počne drastično uticati na njen život.
Njihov odnos, tačnije sukob dva ekstrema koje poseduju, je nosilac filma. Očigledno je da Ines ne gaji loša osećanja prema svom ocu, ali prilikom susreta u Bukureštu proračunato odmerava da je bolje da ga ne primećuje. Načini Vinfridovog društvenog ophođenja donose tenziju, koja rezultira time da Ines želi da se on vrati u Nemačku, ali ne želi da to bude očigledno kako mu ne bi povredila osećanja. Njih dvoje žive toliko drugačijim životima da je pokušavanje da se pronađu negde na sredini izazov za oboje – Vinfrid brine za nju i želi da učestvuje u njenom profesionalnom životu, dok je Ines mišljenja da joj to neće doneti ništa dobro.
Kroz priču o ovim likovima autorka je jasno htela da predstavi samoću, otuđenost i distancu koja se pravi čak i između najbližih srodnika, a koji su sve češći u savremenom svetu, koji je postao jedna velika jurnjava za novcem sa sve manje privatnosti i ljudskosti. Ironija se ogleda u tome što, iako su potpuno drugačiji, oba karaktera završavaju film sa istim osećajima izolacije i usamljenosti. Posebno mi je upečatljiv razgovor između Ines i njenog rođaka koji ne zna u kojoj firmi ona radi, dok ona nema predstavu ni u kojoj državi on živi. Sve vreme posmatramo insajderski prikaz biznis zajednice koju remeti Vinfrid svojom nesvakidašnjom pojavom, pa se zapitamo ko je tu tačno čudan – dobrodušni čovek koji želi da provodi vreme sa svojom ćerkom ili hladni i površni biznismeni koji su opušteni samo kad se srede.
Toni Erdmann je odlična studija usamljenih karaktera i kompleksna mešavina komedije i tragedije – pomalo tužna, pomalo smešna i pomalo čudna. Ambiciozno i nesvakidašnje iskustvo koje dvoje izvrsnih glavnih glumaca iznose na svojim leđima svih 162 minuta. [yasr_multiset setid=0 show_average=’no’]
