Radovi pajtonovca Terija Gilijama (Terry Gilliam) imaju veliki broj fanova iako ponekad oni ne naiđu na razumevanje „iz prve“. Najbitnija karakteristika njegovih filmova je poznata već svakom malo većem filmofilu, a to je raskošna i do detalja sređena vizuelna lepota koja nas smešta u (najčešće) distopijski svet sa retro-tehnologijom. Nekako se stiče utisak da je ovaj film stvorio najmanje interesovanja među njegovim poštovaocima i pre gledanja nisam znao zbog čega je to, mada mi je to sada malo jasnije.
Glavni junak filma je inteligentni i svojevoljno veoma usamljeni programer i matematičar Koen Let (Christoph Waltz). On se nalazi distopijskoj budućnosti i želi da radi svoj posao od kuće kako bi još više izbegavao ljude i kako bi sve vreme bio pored svog telefona, jer već godinama očekuje jedan bitan poziv. Njegov nadređeni Džobi (David Thewlis) uspeva da nagovori glavnog u firmi (Matt Damon) i Koen dobija zadatak da reši nemoguću Nultu teoremu koja je porazila mnoge matematičare pre njega. Kako ne bi izgubio razum dobija pomoć u vidu mladog genija Bobija, kao i lepu devojku Bejsli (Mélanie Thierry) sa kojom doživljava neočekivanu emotivnu vezu.
Ovo je jedan kompleksan (iako na prvi pogled ne deluje tako), čudan, beskompromisan i provokativan film koji se bavi ljudskim postojanjem. Čitav ovaj projekat se može shvatiti kao metafora za psihičko stanje savremenog čoveka koji živi svaki dan isto, često bez prave radosti. Dijalozi se bave svim bitnim stvarima koje se tiču čoveka, počevši od ljubavi, preko svrhe postojanja, onoga što nas čini srećnim, pa sve do konačnog kraja života i večitog pitanja šta će biti posle. Spomenuo bih reči jednog od likova koji kaže kako je tek zakoračio u svet odraslih, ali mu je već dosta i umoran je od života jer je isti generalno dosadan.
Sam scenario je kvalitetno napisan, sa pametnim dijalozima i metaforičnim sekvencama, ali je njegov problem što je skroz pravolinijski, bez ikakvih iskakanja, neočekivanih obrta, pa čak i bez pravog zapleta, pa se to može uzeti kao minus i sasvim je razumljivo što veći broj gledalaca smatra film dosadnim. Sa druge strane fanovi filozofskih misli koji i sami traže odgovore o humanosti i sreći i koji se bave egzistencijalnim pitanjima i smislom života će biti više nego zadovoljni. Likovi daju odgovore, nagoveštavaju neke, ali su često prilično daleko od njih.
Kao što sam već spomenuo film je pun metafora. Prostor izgorele crkve u kojoj Koen živi se može shvatiti kao rušenje tradicionalnih religija koje nas možda u budućnosti očekuju, dok se poziv koji Koen iščekuje već godinama može povezati sa čekanjem odgovora od više sile šta da uradi od svog monotonog života. Likovi su veoma pametno napisani. Mladi Bob kao dete suptilno pokazuje kako je dečje viđenje sveta često ispravnije od viđenja odraslih, dok Bejsli, privlačna devojka koja se bavi ne baš pohvalnim poslom, iza fasade lakomislene plavuše krije pametnu i emotivnu devojku.
Dovoljan razlog da pogledate film je vrhunska gluma čitave ekipe. Kristof Volc pruža maestralan i nezaboravan performans koji će mnoge iznenaditi i oduševiti. Sjajno prikazuje ljudski očaj, frustriranost zbog nemoći, nihilizam prema životu i emotivno pokretanje koje se neočekivano budi u njemu. Vredni pomena su i Met Dejmon i naročito uvek zanimljiva Tilda Svinton (Tilda Swinton) u svojim skoro kameo ulogama. Oni se sjajno uklapaju u specifičan svet u koji ih je smestio Gilijam.
Ovo je jedan veoma hrabar projekat koji se neće dopasti svima. Oštro se bavi velikim idejama i komplikovanim metaforama, ali se može shvatiti i kao previše filozofsko i pretenciozno ostvarenje. Film koji će vas pokrenuti da mislite tokom gledanja i da sami tražite odgovore, a ukoliko to uspe onda će definitivno ostaviti pozitivan utisak na vas.
7/10