The Wolf of Wall Street (2013)

Jordan Belfort: “I fucked her brains out…for eleven seconds.“

U ovoj rečenici koju izgovara lik kog Leonardo DiKaprio (Leonardo DiCaprio) glumi u ovom filmu je i sadržana esencija same radnje filma o Džordanu Belfortu – jedan trenutak u kome je bio na vrhuncu i osećao se nepobedivo i moćno, trenutak koji je istim tempom brzine dolaska i prošao.

Napokon smo dočekali i ovaj dugoočekivani film pod režiserskom palicom legendarnog Martina Scorsezea (Martin Scorsese). Da smo pogledali film neznajući ime režisera mislim da bi iz prve pogodili da je reč o njegovom filmu jer ima prepoznatljivi otisak početnih scena njegove režije i tempo filma koji se samo može povezati sa Martinom. Martin Skorseze voli prikazivati u svojim filmovima kriminal, život američko-italijanskih gangstera, mafiju, andergaund i uopšteno kulturu nasilja, ponekad sa doziranim humorom. Njegovi likovi su često pripadnici autsajderske klase, antijunaci, a život jednog takvog antijunaka adaptirao je na filmsko platno i ovim projektom.

Film je baziran na memoarima Džordana Belforta koji je preko svoje brokerske kuće Stratton Oakmont prevario investitore za gotovo sto miliona dolara. Leonardo je narator ove priče i u nekoliko navrata se obraća kameri. Belfort je bio vrlo uspešan u pranju novca i vrlo vešt i inteligentan govornik. Nezasitan apetit za novcem je hranio ne samo preko onih malo imućnijeg novčanog statusa već i onih siromašnijih kojima je vrlo vešto prodavao “maglu“ kao sigurnu zaradu. Već sa 26 godina postao je multimilioner, zaradu je trošio na sve što je poželeo, skupocene kuće, jahte, automobile, striptizete, putovanja, apsolutno na sve što ga je činilo srećnim i uvek je želeo više. Neizostavan deo njegovih razvratnih zabava činile su nezamislive količine kokaina i narkotika, litre alkohola i mnogo striptizeta, pa su te zabave često prelazile u orgije. U stopu su ga pratili njegovi prijatelji iz detinjstva koji su takođe bili i zaposleni u njegovoj brokerskoj kući. Iako se oženio i dobio dete i dalje je nastavio sa svojim raskalašnim životom. Ipak, jednog dana sve kreće nizbrdo i njegova priča završava zatvorskom kaznom u trajanju od 22 meseca.

Režiser je postavio film malo drugačije nego što se očekivalo. Sama priča, tj. radnja filma je u drugom planu, dok je u prvom planu narator iste, sam Džordan Belfort, koji nas vodi kroz film i svoj život. Scenario obiluje sjajnim dijalozima protagonista začinjenih sjajnim, uglavnom crnim i ciničnim humorom, koji je takođe i dosta vulgaran, što je bilo neophodno kako bi se dočarao jedan od hajlajta čitave priče – bahatost.

Jordan Belfort: „When I walked through the office, I feel like a Moses in boots“.

Scene su vizuelno upečaljive i odlično odrađene tako da je i u tom segmentu filma sve štimalo. Gluma je na zavidnom nivou, kao i sama karakterizacija likova i to sve ukomponovano čini zaokružen začarani i očaravajući krug prepoznatljive maestralne režije Martina Skorsezea. Simbioza Leonarda DiKapria i Skorsezea je jedna neraskidiva veza i niti jedan od njih dvojice ne bi bio kompletan bez onog drugog. To je činjenica koja je mnogima iritantna, ali je zato njima dvojici doneo pregršt obostranog zadovoljstva, poštovanja, nagrada i ličnih satisfakcija. Odnos koji njih dvojica imaju ima malo ko u tom svetu i u takvom odnosu režiser-glumac. Ok, mnogi režiseri imaju svoje omiljene glumce sa kojima najčešće rade, ali ne onako kako Skorseze radi sa DiKapriom i onako kako DiKaprio uvažava Skorsezea kao Boga, što njemu nesumnjivo na neki način i jeste.

Njih dvojica čine uspešan tandem još od njihove prve saradnje 2002. godine (Gangs of New York). U ovoj ulozi DiKaprio je bio možda i najdominantniji do sada, ako govorimo o vrsti lika kog glumi, neosvrćući se možda na neke bolje glumačke karakterizacije i performanse. Kako sam kaže, radio je dosta na uživljavanju u lik i istraživajući isti, kog ne bi mogao baš svako odglumiti, a pogotovo ne onako kao Leo. Dosta teksta, pregršt sjajnih dialoga i monologa, mnoštvo scena sa različitim facijalnim ekspresijama, mislim da je konačno vreme da Leo pokupi više tog Oskara, koji je odavno trebao biti u njegovom vlasništvu.

Od ostale glumačke svite definitivno se ističe Džona Hil (Jonah Hill) koji je dobio vrlo značajnu ulogu najboljeg Džordanovog prijatelja Donija Ejzofa, ljigavog, pokvarenog, beskrupuloznog čoveka sa jako niskim moralnim načelima ili tek u tragovima istih. Džona se proslavio u manje-više solidnim ili prosečnim komedijama (This is the End, 21 Jump Street, Superbad), pa vam je možda nezamisliv u ovde zahtevnijoj i potpuno drugačijoj ulozi od onih pređašnjih, međutim tvrdimo da glumački stoji rame uz rame sa DiKapriom u filmu. Ovo mu je nesumnjivo najbolja uloga do sada i stvarno je potpuno došao do izražaja, iako mu ovo nije prva ozbiljnija uloga. Uloga u filmu Moneyball gde isto ima jaku sporednu rolu ga je već tada obeležila kao talenat koji će tek da pokaže ono što zna. Spomenuću jos petominutnu ulogu trenutno jako popularnog Metjua Mekonahija (Matthew McConaughey) koja je pojedinima ostavila traga na početku filma, lepu Margot Rubi (Margot Robbie) koja je bila solidna u svojoj ulozi, a meni je pažnju privukao Žan Saurel, direktor švajcarske banke koga glumi francuski glumac Žan Dužardin (Jean Dujardin), koji je to jako zabavno i efektno odradio.

Džordan Belfort je u 51. godini izdao dve knjige o svom životu i postao motivacijski govornik. Dok mnogi govore kako ovaj čovek nije zaslužio da se njegov život stavi na filmsko platno nama je drago što jeste. Zahvaljujući ovakvom filmu imamo priliku upoznati jedan takav glamurozan način života koji teško da možemo i zamisliti. Ovaj film ne opravdava i ne slavi kriminal, razvrat i ostale negativne stvari koje se potenciraju u filmu kao hajlajt elementi, kao što većina površnih gledalaca i kritičara tvrdi, već je i na neki način realna slika modernog kapitalističkog društva koje nas je sve progutalo. Ovim filmom Skorseze upućuje oštriju kritiku društvu koje živi ovakvim stilom života i šalje im jasnu poruku – možete imati i sto miliona dolara, ali ništa vas ne može spasiti zaslužene kazne, kao našeg antijunaka u filmu. Veliki novac zarađen preko noći izvlači iz čoveka ono najgore. Setimo se Lea na početku filma, običnog radnog čoveka i idealiste, čoveka koji na posao dolazi javnim prevozom. Upravo njemu je “presudio“ obični činovnik iz redova FBI-a koji se vozi javnim prevozom. Složićete se sa mnom da tu ima metafore i simbolike.

Forsiranje scena seksa, drogiranja, razvrata, bluda, nemorala i ostalih negativnih faktora u filmu je sa razlogom – da bi se kroz te scene pokazao jadan, privatno nesrećan i isprazan život našeg antijunaka koji, iako ima sve, ništa mu to ne znači i ništa mu to ne predstavlja uprkos milionima koje ima, i upravo njegova neugasiva glad i žeđ “za još“ će ga skupo koštati svega iole vrednog u životu. Ovaj film prikazuje život Džordana Belforta onakav kakav je bio, bez šminke i ulepšavanja, sirov i brz, ali, kao i sve što je takvo – fatalan.

10/10