The Whale je psihološka drama koju je režirao Daren Aronofski, filmaš koji nema problem da se bavi religijskim i kontroverznim temama. Scenario baziran na svojoj istoimenoj pozorišnoj predstavi iz 2012. godine je napisao Semjuel Hanter. Film je premijerno prikazan na festivalu u Veneciji četvrtog septembra prošle godine, a u širu bioskopski distribuciju je pušten 21. decembra posredstvom kompanije A24. The Whale je privukao dosta pažnje kao povratnički film Brendana Frejzera.
Frejzer tumači Čarlija, povučenog profesora engleskog koji predaje na onlajn kursevima pisanja, ali kamericu drži isključenom – ima skoro 300 kilograma i stidi se svoje težine. O njemu brine Liz (fantastična Hong Čau), negovateljica i jedina prijateljica koja insistira da Čarli ode u bolnicu zbog ozbiljnih srčanih problema, ali on to uporno odbija pravdajući se da ne želi bolničke dugove. Osećajući da mu se bliži kraj, Čarli se nada da će se ponovo povezati sa svojom otuđenom ćerkom tinejdžerkom Eli (Sejdi Sink) koju nije video osam godina – nudi joj novac ako provede vreme sa njim bez znanja svoje majke…
The Whale poseduje srceparajuću priču koja je teška za gledanje, ali je jednako teško prestati sa gledanjem. Karakteriše je sveopšti, sirovi čemer usamljenog čoveka koji je ostao sam sa svojim mislima i opsesijama. Čarli nije nesrećan zato što je debeo, već je debeo zato što je nesrećan, a njegova uznemirujuća vizuelna pojava nije u službi eksploatacije već same priče. Inicijalna odbojna reakcija prema Čarliju se polako povlači pred naletima njegove iskrenosti i uskoro zaboravljamo da gledamo Frejzera jer postoji samo Čarli prikazan kao stvarno ljudsko biće.
Prvi pogled na glavnog lika je pravi, neprijatni šok. U početku ga samo čujemo kako predaje na onlajn času, a zatim nam ga reditelj prikazuje kao čoveka koji sedi na kauču, stenje i izgleda nesposoban i da pokuša da radi nešto više. Čarli je toliko gojazan da bi to uskoro moglo biti fatalno ako ne učini nešto po tom pitanju – on ne planira da išta uradi po tom pitanju.
Šok ovog uvoda ima više faktora. Prvo, tu je Čarlijevo telo koje bi izazvalo neku vrstu reakcije bez obzira na sve ostalo. Čovek je ogroman, a reditelj kao da želi da predstavi kako je njegova veličina više od kilograma. Recimo, kada se kreće, Aronofski otežane pokrete predstavlja krupnim kadrovima različitih delova tela, srednjim kadrovima njegovog sporog napretka i zvukovima koji sugerišu kao da neke seizmičke sile deluju unutar njegovog tela i na sam svet.
U tim scenama naslov filma dođe kao provokacija jer postoji nešto gotovo mitsko u vezi sa ovim čovekom u tim trenucima, kao da je samo njegovo postojanje na nekom metaforičkom nivou koje film možda nagoveštava, ali ne uspeva da razjasni. Dođe kao ironija što Čarli ima nekoliko govora o tome kako da se iznese ubedljiv argument, a da scenarista koji ga je napisao deluje kao da ne zna koji argument od mnogih mogućnosti ovde zapravo želi u potpunosti da iznese.
Druga glavna komponenta početnog šoka je da gledamo Čarlija u neverovatno privatnim i intimnim trenucima. To je nešto na šta moramo da se naviknemo jer ceo film govori o privatnom i intimnom procesu Čarlija koji u svom stanu pokušava da shvati šta je njegov život značio sada kada zna da će gotovo sigurno biti mrtav za nedelju dana. Posetioci dolaze da mu pomognu, daju savete i pruže možda malo nade u vezi sa njegovim sadašnjim okolnostima. Ipak, pošto je situacija koja je dovela do ovoga bila Čarlijeva odluka, smisao je da na kraju on odredi svoju sudbinu. Sa druge strane, izostanak konkretnijih detalja nas drži podalje od potpunog razumevanja ovog lika, od punog obima njegove pozadinske priče i od obrazloženja za sve ideje koje su u ovom filmu uključene.
Treći i poslednji deo komponente početnog šoka je što Čarlija tumači Brendan Frejzer. Njegova karijera do ovog trenutka nimalo nije sugerisala da će tumačiti lika kao što je ovaj i da će njegov nastup biti tako razarujući. Verujem da neki misle da dobar deo tog nastupa postiže obimnom prostetikom, ali glumac ovde prevazilazi te efekte vodeći nas duboko u Čarlijevu egzistencijalnu anksioznost i emocinalna previranja dok umirući čovek odbija bilo kakvu pomoć, nastavlja sa onim što je postalo samoubilačko prejedanje i razmišlja o izborima koje je napravio u životu.
Frejzer iznenađujuće lako postiže da nam bude stalo do Čarlija i održava osećaj dečje iskrenosti kroz ceo film, a to se proteže i na odnos između Čarlija i njegove negovateljice Liz, koja ispod snažne pojave krije ranjivost jednaku Čarlijevoj. Najzbunjujući element filma je svakako lik Tomasa, misionara iz lokalne crkve Sudnjeg dana koji želi da pruži neku duhovnu pomoć Čarliju, a njegova razrada dodaje još jedan mogući sloj o tome kako bismo trebali da tumačimo ovaj lik i njegovu dilemu.
Stvari postaju složenije kada je u pitanju Čarlijeva ćerka tinejdžerka Eli koja prezire svog oca što je nju i njenu majku ostavio kada je imala osam godina. Eli je ogorčena i ljuta ne samo na Čarlija, već i na skoro sve i svakoga na svetu. Sink je predstavlja sa emocionalnom autentičnošću, ali je Eli hodajuća komplikacija i teško je pronaći simpatije prema njoj, iako Čarli insistira da ispod njenih manipulativnih i potencijno destruktivnih postupaka postoji dobra osoba.
The Whale je pre svega pobednički povratak Brendana Frejzera, a zatim iskren i dirljiv film koji dostiže vrhunce emocionalne drame, iako smo ostali uskraćeni za obrazloženja svih ideja koje su u njemu uključene.
moja konačna ocena: 8/10
